и да би могла да храни пола Европе, међутим на пијацама и у трговинама све више је поврћа из увоза.
Количине зелениша које увозимо из године у годину све су веће и надмашују испоруке које шаљемо у свет. У 2018. години Србија је извезла 87, 5 хиљада тона поврћа а у истом периоду увоз свежег поврћа премашио је 100 хиљада тона. Грађани Србије све више једу увозно поврће и поред значајних количина које се овде производе. Произвођачи кажу да су се навике потрошача промениле и да они сада очекују свеже поврће током целе године а то једноставно није могуће.
“Немогуће је да стигне кромпир у децембру, то може да буде кромпир само из увоза из Турске, Холандије или било које друге државе, једноставно је објашњење, људи мисле да једу свеже поврће читаве године а зна се кад стиже поврће на нашем поднебљу”, рекао је за РИНУ повртар из Горње Горевнице Мирослав Милојевић.
Међутим, потрошаче очигледно не занима у које доба године стиже наше поврће, јер желе свежу салату и у јануару и у јулу а требало би пазити на то.
“Наша земља Србија има најквалитетнију земљу и воду и када би о томе крајњи купац мало боље размислио, не би много јурио за производима из увоза, него би сачекао домаће”, истиче Милојевић.
Он истиче да се некада знало да се зими јео кисели купус и туршија а тек у јуну и јулу стизао је први парадајз и краставац.
“Сада се купује увозно поврће, скупо, неукусно и вероватно прилично третирано пестицидима, а онда када домаће стигне на род, потрошачи су већ презасићени увозним”, каже Милојевић који у својим пластеницима производи млади кромпир, паприку и спанаћ.
У наше трговине стиже поврће са свих континената. Велике количине краставаца и парадајза стижу из Албаније а кромпир из Русије, Белорусије и Литваније.
“У ово доба године једемо доста хране из увоза и то је нормално. Парадајз, млади купус, краставци, тиквице, то је поврће које још увек није стигло на нашим теренима. Наш географски положај и број сунчаних дана одређују време зрења, а код нас је то половина маја, односносно почетак јуна и то ако говоримо о пластеничкој производњи”, истиче Снежана Марковић Ђуровић из Центра за развој села у Заблаћу.
Чињеница је да су засади кромпира у Србији заузимали и до 90 хиљада хектара а данас се он гаји на око 45 хиљада хектара, дакле упола мање. Уз кромпир највише увозимо парадајз, пасуљ, купус и келерабу. Међутим, у наредним годинама овај тренд могао би да се промени, јер су домаћи произвођачи уложили доста новца да би били конкурентни странцима.
“Наши пољопривредници уложили су доста средстава за подизање пластеника и стакленика, увоза ће сигурно бити и наредних година, али можда нешто мање с обзиром на увећане домаће капацитете”, каже агроекономски аналитичар Милан Простран.
Чињеница да поједине врсте поврћа производимо знатно више него што су потребе Србије велике количине шаргарепе, црног лука и паприке иду у извоз а експерти саветују да би било корисно да се произвођачи удружују јер се на тај начин стиже и до бољег пласмана и до више цене.
РИНА
