Волови и људи у планинским беспутима заједно живе и зависе једни од других деценијама уназад. Продица Матијевић из села Вилови купила је тракторе, али ипак зна се ко је најспретнији и најревноснији кад је у питању посао у шуми.

„Волови су једини који могу прићи на сваки терен и без проблема извући грађу. Ми од тога живимо и зато су нам они као чланови породице. Терен је јако незгодан, велики нагиби, а по овим врлетима трактор је потпуно нефункционалан. Остали смо зато верни традицији, посао јесте захтеван, али кад волови знају команде протиче без проблема“, рекао је за РИНУ Радојко Матијевић из Вилови.

Обдашњи мештани од кад знају за себе знају и за волове. Радни дан рабаџије почиње раном зором и траје док има сунца. Од своје пете године ове животиње спремне су за рад у шуми, а нјавжније јесте научити их команде уз помоћу којих се извлаче кубици шуме са планинског подручја.

„Иако захтева физички напор, кад сам са воловима у шуми ја се психички одморим. Лакше се са њима човек договори, него са људима. Одмор је за душу и права релексација. Нема тог новца за који бих мир у селу и рабаџијски посао мењао за канцеларију и посао у граду“, рекао је Радојко.

Колико је овај занат био популаран у селима нововарошког краја, говори и податак да је свака кућа је имала по један пар волова, чиме је се мерила имућност домаћинства, данас има можда пар кућа у селу које чувају овај занат од заборава.

Међутим, ако је судити по неколико омладинаца који се и данас радо прихватају рада са овим крпуним животињама, постоји нада да ће рабаџилук у Златиборском округу живети бар још неко време.

ГЗС / РИНА