свој, сада већ дуговеки траг, није прекинула ни ове невеселе јесени. Двадесети сусрети одржани су по правилима каква недоба налаже али су се и ове јесени, у Мрчајевцима, опет срели поете из прека и далека и њихове строфе, да се на би заборавила традиција која вели да је обичај старији од села, доноси Политика у штампаном издању.

‒ Сусрете од 2001. приређују Књижевно друштво „Мрчајевци” и Удружење књижевника Србије, под покровитељством града Чачка. Смотра је, одлуком Скупштине града, 2014. проглашена за културни и књижевни догађај од значаја за Чачак и закључно са овом годином на њој је учествовало 3.190 песника – каже за „Политику” књижевник из Мрчајеваца Луне Левајац, утемељивач приредбе.

Он вели да сусрети окупљају „велики број заточеника поетских авантура са свих српских простора”, а од 2003. овде гостују и позвани стихотворци из многих држава. Изабранима се додељује „Повеља Мораве”, па се њихова имена уписију на песничку стену више села која се стално допуњава. И ту се сада читају, поред других: Добрица Ерић, Љубивоје Ршумовић, Слободан Ракитић, Петар Пајић, Адам Пуслојић, Матија Бећковић, Славомир Гвозденовић, Перо Зубац, Милован Витезовић, Иван Негришорац, Радован М. Маринковић, Обрен Пјевовић...

За ову прилику сачињен је и штампан још један зборник „Венац Моравских повеља”, увек допуњаван стиховима нових добитника признања који, по природи ствари, стичу и звање почасних грађана овог села на левој обали Западне Мораве. Ту су сабране строфе наших врхунских поета на чак 335 страница. Кроз те листове корачају мисаона поезија, љубавна лирика, родољубиви стихови и све друго што чини духовно лице посвећеника чијим венама тече овај књижевни род.

Листајући између корица срећемо се са различитим видовима песничког изражавања, па ту често искрсне и римована поезија, можда неправично скрајнута у новијим временима.

Теко Петар Пајић (1935‒2017), добитник повеље 2006. у својој „Србији” пева:

„Ја сам био у Србији, Србија је на робији!/ Седе Срби у кафани, што пијани што поклани./ Срби леже покрају друма, из глава им ниче шума./ А из Сваке српске главе теку мутне три Мораве./ Српског вођу Карађорђа, убио је други вођа./ Место где је било клање Срби зову Радовање./ Убијеном и убици дигнути су споменици./ Сад се сваки Србин бије са две своје историје.”

Перо Зубац (1945) има нову љубованку, врхунску, коју је крстио речима „Опроштајна, старинска” (повеља 2012):

Почиње овако:

Рекох ти, све ће да свене,/ и потамниће касних малина боја/ и ништа неће остати од мене/ у теби, само љубав моја.”

А своди се:

„Све што смо сањали, сан је само/, промину живот к`о путник на цести/, колико је болело ти и ја знамо/ као што знамо да жћемо се срести/. Песма је старинска, сва од старог звука/, тако је душа у ову јесен хтела/. Ево ти и сад маше иста рука/ као оног дана кад си ме срела/”.

А ево како је у својој „Џенарици” појао Обрен Пјевовић (1919–1991), добитник повеље 2015. и сељак завичајац из Мрчајаваца који се строфама прославио своје моравско човечанство:

„Корачам путељком, погледом жеља и лепоте./Буј рујила воћа ме чика./ Котрљну се срцу у лепоте/ тек дозрела једна џенарика/”.

ГЗС/ Политика, Г. Оташевић