Љубисава Гојаковића из Бродарева још је топлије. Он је одлучио да се након школовања у Београду врати у своје родно село на како каже „ђедово имање“ и настави бавити пољопривредном производњом. Има 15 пластеника у којима годишње произведе на десетине тина парадајза, паприке и краставаца које пласира поред домаћег и на тржиште Европе.

„Производе претежно пласирамо у Бродареву и Пријепољу, а недавно смо се повезали и са купцима из Београда и са Златибора. Имамо своју тезгу, доста продајемо ресторанима и маркетима, многи купци и сами свраћају на имање а велике количине шаљу и за дијаспору“, рекао је Љубисав.

Како срећа прати одлучне и храбре, у родном селу се и оженио, добио двоје деце и како каже, живи праву сеоску идилу коју не планира да напушта. Са супругом, мајком и оцем сада већ обрађује озбиљну површину земље, а како из године у годину проширује производњу, често му је потребна и помоћ надничара. Хербициде не користе, а све раде мотика и рука.

„Најбоље се продају краставци и корнишони, разне сорте паприке попут сомборке супериор, косовке, бабуре, белог бисера, ајварке булије; ту је и парадајз – домаћи јабучар и домаће воловско срце, нови пинк парадајз, два нова турска хибрида и наравно по традицији, холандски амати и оптиму која се овде сади већ годинама. Садни материјал сами производимо, с тим што семе поручујемо искључиво из Лесковца“, каже Љубисав.

Међутим, док роба не стигне до крајњег потрошача, потребно је много рада, труда али и среће.

„Много је тешко довести до финалног производа али кад то успете, није лоше. Једна породица може солидно живети од пољопривреде. Можда се неће обогатити, али неће тражити ни помоћ комшилука за неке нормалне животне потребе. Конкурисаћемо за субвенције које пољопривредницима обезбеђује општина Пријепоље. Надамо се да ћемо тако обновити механизицацију“, скромно одговара Љубисав.

Оно што заради ове године, следеће уложи у нови пластеник. Радо би унапредио производњу, јер како каже, ово су обични пластеници, али то је не могуће без помоћи државе и општине .

„Кад би постојале пољопривредне задруге као некад, па да можемо увече да предамо производе и зарадимо, онда би лепо живели. Овако, кад човек сам тражи тржиште и сналази се, веома је тешко – каже Вукица Гојаковић, мајка младог пољопривредника, која се поред рада у вртићу бори да на свом парчету земље обезбеди сигуран динар за своју породицу.

Шансу да заради додатни динар Љубисав је увидео и у преради поврћа. Увидевши да се све више људи окреће здравој, органској исхрани, са два пријатеља оформио је удружење преко кога ће пласирати зимницу, од поврћа које сами узгајају и за чији квалитет гарантују.

ГЗС/РИНА