350
Срба покушава поново да се скући.
Као у лошем путопису, Јово
Поповић (55) је са укућанима последњу
деценију прошлог века, по невољи, провео
свуда по мало: у Скопљу, Приштини,
Београду, Книну. Где год би се затекао
ту га стигне рат
и одлучио је, на послетку, да свој круг
српских сеоба затвори у завичајном
селу.
Зове
се Чиста Мала, у подножју Равних Котара,
седам километара од историјског српског
града Скрадина, 10 од Водица, 20 од Шибеника.
-
Живимо од три хектара земље. Један је
под маслином, на другом расту вишње и
винова лоза, трећи су њиве и башта. Имамо
још два хектара, али их не обрађујемо.
Ту су биле мине па су их инжењерци
повадили и посекли шуму – каже Јово
Поповић за „Политику”.
Он
је председник Српског народног већа
града Водица на Јадрану и представник
српске националне мањине у том крају,
ономад је посетио ћерку и сина у Београду
а затим се упутио у Чачак, где смо се и
срели. Овде нема родбине, али рачуна да
није без икога свога:
-
Веће је покренуло пројекат „Срби у
Далмацији” који има за циљ да путем
подизања и обнављања засада воћа и
винове лозе подстакне економску
независност наших сународника. Зато ми
није било жао пута, па сам дошао да овде,
у Институту за воћарство, замолим да
нам као прилог дају саднице вишања,
бадема, трешања, шљива и винове лозе
које ћемо, у сарадњи са епархијом
далматинском СПЦ, поделити нашим људима
у току следеће јесени.
У
његовом родном селу, између Прукљанског
и Врањског језера и испод куле Јанковић
Стојана, до 1991. године живело је хиљаду
Срба, будућих бескућника. Њихова огњишта
су порушена или минирана, 8 мештана
убијено, а
виногради с укупно милион чокота
запустели. Јово је радио у Војном
ремонтном заводу „Велимир Шкорпик” у
Шибенику али се са децом и супругом
Васком, која је Македонка, преселио у
Скопље. Вратио се у Крајину 1992. и настанио
у Книну па и отуда морао да бежи после
три лета, у Београд одакле је, као возач
у војсци, био прекомандован у Приштину.
Поповићеви
родитељи, Љубица и Стојан,
остали су у Чистој Мали до пада РСК када
су заробљени и одведени у логор на острву
Обоњани. Задржани су пола године и ипак
ослобођени на захтев Црвеног крста из
Женеве. Љубицу нису малтретирали али
су Стојану поломили два ребра, мучећи
га стално, и он је са овог света отишао
2004. године. године. Јово се у село вратио
2001. одлучивши да са родитељима и супругом
оживи кров под којим Поповићи бораве
столећима.
-
Српска заједница у Хватској налази се
у веома тешком положају. После великих
страдања и патњи током 20 века, наставља
се притисак на преостало српско
становништво. Посебно изненађује да по
уласку Хрватске у ЕУ нема осуде за
свакодневне нападе на српску културну,
верску и националну баштину. Зато смо
принуђени на молимо нашу матицу за
помоћ, како бисмо опстали на вековним
огњиштима.
Веће
Водица је подружница СНВ из Загреба,
као највећег и најбоље организованог
представничког тела српског народа у
Хрватској. Оно ради по принципу сервиса,
помоћи и подршке Србима који су остали
да живе ту, или се вратили после рата. У
селима општине Водице, Чиста Мала,
Драгишићи, Гаћелези и Грабовци до рата
је живело око 2.000 Срба, сада
их је
350. Чиста Мала је највеће међу
њима, има и православну цркву из 1897.
године, посвећену Светом Николи.
-
Данас, 19 година после рата, повратници
желе да уз подршку и помоћ матице подигну
нове засаде винове лозе и покрену мале
винарије у којима ће се производити
квалитетно вино од изворних далматинских
сорти грожђа као што су бабић, дебит,
плавина, дуговез, марештина, плавац мали
и мерлот црни. Највећи ослонац наши
сународници у Далмацији виде у Српској
православној цркви, на чијем је челу
епископ далматински Фотије, прави пастир
свога народа – беседи Јово Поповић из
Чисте Мале у Далмацији.
Г.
Оташевић, Политика