које се налази на самој граници са Црном Гором. Машине су чистиле до главног пута, а до домаћанистава сналазио се како је ко могао. Највернији пријатељи у овим тешким тренуцима људима су били волови, који су свакодневно пробијали снежне сметове, наводи агенција РИНА.

„Нема пуно домаћинстава, овде смо остали мој брат и ја, свако од нас има по пар волова, незамисливоје да у овим суровим крајевима се бориш сам, мораш имати пријатеља у свему. Зиме сурове саме по себи, код нас на Каменој Гори температуре буде у плусу тек око Ђурђевдана. Без бар једног пара волова зими би нам биле везане руке, са њима пробијамо намете и преко два метра до главног пута, возама које смо сами направили, и због тога могу рећи да су најбољи пријатељи домаћинства", казао је за РИНУ, Предраг Човић звани Вуцко.

И када снегови спадну, муке Човића који су бирали да живе далеко од цивилизације не престају. Са првим зраком сунца прво намире стоку, а затим и себе. Прво се положи храна воловима, а тек онда се иде у малињак или у шуму, јер им је то једини извор прихода који је преостао.

„И зими и лети волови су нам најважнији. Кад окопни снег и заврши се чишћење, са њима онда идемо у шуму и извлачимо дрва. Радимо по цео дан и то на местима на које људска нога једва да може и да крочи. Али, мора да се ради“, прича Предраг.

На самој граници са Црном Гором, мештани Камене Горе не толико често стижу да оду до града, али знају да ће до њих свратити стални гост.

„Код нас поштар долази једном седнично и поред поште коју носи, пре него што крене позове да пита шта нам треба од намирница. И ако спремимо све што треба његова помоћ нам је јако драгоцена", закључио је овај мештанин.

Иако током зиме скоро неприступачно, преко лета село Камена Гора је препуно туриста, а према легенди посетиоци кад се упуте на ову локацију воду не носе, јер на овом месту и даље је очувано преко 100 извора здраве, пијаће воде.

ГЗС/РИНА