изузетне чистоће у близини Гаџиног Хана. Док је још увек неизвесно да ли ће на Сувој планини коначно бити отворен рудник који ће оживети неколико села, на западу земље у пожешком селу Рупељево већ деценијама постоји место са ког се овим полудрагим каменом снабдевају грнчари из чувене Злакусе. Знајући колико је важан добар материјал, веште занатлије су откупиле мајдан и заједнички га користе.

- То је село око десетак километара удаљено од Злакусе. Ту се већ деценијама иде по калцит, светлуцави полудраги камен. Може бити безбојан, жућкаст, црвенкаст, зависи од поднебља у ком се налази. Вади се из каменолома, а како би га ми грнчари могли користити он се меље, а потом просејава и затим меша са глином", каже за РИНУ грначар Драгослав Никитовић из Злакусе.

Крупнија гранулација самлевеног камена користи се за земљано посуђе са дебљим зидовима, док се финија гранулација користи за израду земљаног посуђа са тањим зидовима. Калцит се меша са глином у односу 50% према 50%, а за неке производе који захтевају додатну чврстину и 60% према 40% у корист калцита.

- Тај састав ова два природна материјала чини злакушку грнчарију посебном. У смешу од које се израђује грнчарија не додају се никакве хемикалије. То благо из дубине земље нашем посуђу даје посебну чврстину, трајност и квалитет. Само захваљујући калциту може се пећи на високим температурама, а укус хране припремљене у земљаном посуђу не може се поредити ни са једним другим", рекао је овај грнчар.

Смеша глине и калцита се за разлику од чисте глине не може изливати у калупима индустријским поступком већ се свака посуда мора ручно обликовати. А Драгослав се осим посуђа опробао и у прављењу амфора, скоро исте онакве какве су некада давно користили стари Грци и Римљани, за пренос уља, вина и житарица.

ГЗС/РИНА