Срба
и Грка, и тако постао први српски владар
са том титулом. Пре крунисања Душан је
морао да уздигне српску цркву на ранг
патријаршије, будући да једино патријарх
може овенчати владара царском титулом,
а Душаново крунисање у Скопљу обавили
су српски патријарх Јоаникије и бугарски
трновски патријарх Симеон. Пуна титула
цара Стефана Уроша IV Душана Немањића
гласила је „Вољом божјом, благоверни
и христољубиви цар Србљем и Грком и
земље поморске и свему дису (западу)“.
Душан
се истакао још у раној младости, када
је предводио одред најамника који је у
бици на Велбужду 28. јула 1330. године нанео
одлучујућ ударац бугарским снагама и
допринео српској победи. Већ следеће
године збацио је свог оца, краља Стефана
Дечанског са власти и крунисао се за
краља Србије.
У
време владавине цара Душана Србија је
достигла врхунац територијалног
простирања, будући да је овај владар
наставио оно што су започели његови
славни преци, српски краљеви, пре свега
његов деда краљ Милутин, који је знатније
проширио државно подручје на рачун
Бугарске и Византије. Србију су тада
запљускивале воде Јадранског, Јонског
и Егејског мора, као и Коринтског залива,
осим изворних територија држава се
протегла преко читаве данашње Албаније
и северне Грчке, све до Пелопонеза,
обухватајући и Свету Гору. Наша земља
је тада била најјачи политички и војни
фактор на Балкану, што је било праћено
и привредним успоном.
Освајањем
јужних византијских територија политичке
и правне традиције овог великог царства
продирале су у Србију, па је између
осталог 1349. године у Серу донет чувени
Душанов законик, којим је регулисано
уређење државе и друштвеног живота и
спровођење царске власти, и представља
најзначајнији правни акт средњевековне
Србије. Овај законик сведочио је о уређености
државе, а озваничен правни систем у
појединим одредбама ограничавао је
власт и самог цара.
Душан
је на време препознао опасност од Турака
Османлија, и са њима је водио неколико
битака са променљивим успехом. Због
тога је од римског папе тражио војну
помоћ са запада и предложио да буде
капетан хришћанске војске, а чак је
изразио спремност да призна папско
првенство у хришћанском свету. До
договора није дошло, а православна црква
није благонаклоно гледала на Душанов
предлог, што је пема неким тумачењима,
уз чињеницу да је наредио да му убију
оца, краља Стефана Дечанског, разлог
зашто први српски цар није проглашен
за светитеља.
Сећање
на то славно време дубоко се урезало у
колективну свест српског народа, цар
Душан прозван је Силним, али се након
његове преране смрти царство брзо
распало и у наредних 100 година постало
најпре плен обласних господара, а затим
и иноверних освајача са истока.
Глас
западне Србијe