у срцу Шумадије у селу Страгари. Као Карађорђев барјактар доказао се у бојевима за Рудник и Јагодину, али Бој на Љубићу код Чачка у Другом српском устанку уписао је име овог хероја у вечност, преноси РИНА.

„Кад су Турци разбили српске редове, на брду је остао само Танаско чувајући топове. Са јатаганом у једној и кубуром у другој руци са непријатељм се борио до смрти, како би сачувао топове, али није успео и живот је дао за отаџбину на Љубићу. Према причама које се деценијама преносе са колена на колено, Турци су Танаска исекли на комаде, а његову глава пренета је у манастир Вољавчу, где је сахрањена и ту и данас почива“, изјавио је за РИНУ, Драган Радичевић из села Страгари.

Кућу у којој је овај велики српски јунак рођен одавно је урушило време, али житељи његових родних Страгара желели су да сећање на Танаска Рајића заувек живи, па му је у центру села пре неких двадесетак година постављен споменик који је излила вајарка Дринка Радовановић, а рађен је по узору на Зорана Рајића – једног од ретких живих потомака чувеног устаничког хероја.

„Танаско Рајић рођен је у бројној породици, али није био ожењен и није имао најближих сродника. У селу је остала да живи само моја породица и велика је част бити потомак тако великог јунака. Комшије кажу да је велика физичка сличност између мене и њега, па је зато вајарка по узору на мој лик радила споменик који се налази у центру села, а касније је постављен исти на кружном току у Љубићу, баш тамо где је мој чукундеда изгубио живот бранећи српске топове“, рекао је Зоран.

Пордица потомака Танаска Рајића живи јако скромно. Зоран са братом, сестром и мајком од општине је добио стан у центру села, примају малу пензију и социјалну помоћ, притом ни здрваље их не служи најбоље. Ипак, Зоран се не предаје и баш као његов чувени предак покушава да заради неки динар.

„Радио сам девет година у оближњем руднику, а од кад је он затворен идем у надницу“, каже Зоран.

Бој на Љубићу најзначајнија је битка у Другом српском устанку. Танаскова јуначка погибија као да је дала снагу тадашњим српским борцима за слободу и на крају у овом боју извојевана је победа. То је подигло углед кнеза Милоша у народу и пробудило наду. У бројним списима стоји да Милош Обреновић никада није заборавио Танаска Рајића нити његов храбри чин.

О томе сведочи и једна анегдота, испричана деценијама касније када се кнез Милош, већ у позним годинама живота, спремао за пут за Чачак. Официр из пратње га је питао да ли жели у колима да лежи или седи, имајући у виду да је кнез већ био јако болестан, а Милош му је на то одговорио „Нећу ни лежати ни седети, него ћу стајати, јер сад пролазимо поред Љубића”.

ГЗС / РИНА