код Спасоја Дилпарића, да би потом (24. новембра 1942) у Чачак дошао њихов тумач под именом Фрај, са специјалним задатком трагања за дворском архивом. За петнаест дана (8. децембра) Немци су узели још четири сандука коју били похрањени код Дилпарића. Заплена је извршена после брзог препада на његову кућу у Виљуши. Том приликом Немци су у селу убили три младића. Према сумњичењу равногораца један комуниста је окупаторске јединице упутио на кућу Дилпарића, пошто је после тортуре у затвору открио место чувања сандука. Према писаном извештају Немци су поред документације однели и многа одликовања спакована са архивом. Том приликом Спасоје Дилпарић је доспео у немачки затвор, где је утамничен заједно са другим таоцима. После изласка из затвора вратио се у своје село, где га 14. августа 1943. хватају партизани под вођством будућег народног хероја и чувеног ознаша Раденка Мандића. Дилпарић је био ратник из Првог светског рата, солунац, истакнута личност у свом крају и следбеник генерала Михаиловића. То је и био разлог што су га ухватили и одмах обесили као чин освете за убијене симпатизере комуниста. Међутим, постоји и веровање да је Раденко Мандић обесио Спасоја Дилпарића и због тога што није хтео да му ода место где је сакрио драгоцености Карађорђевића.

Шта се све налазило у сандуцима који су сакривани на простору Атенице и Виљуше и какве је све тајне Спасоје Дилпарић однео у гроб можемо само да нагађамо. Локална легенда говори да заправо нису баш сви сандуци пронађени и да трава која у облику круга расте испод дрвета на коме је Спасоје обешен има плаву боју. Породична традиција говори да је умро на вешалима пре него што је ћерци успео да каже где је сакрио благо. Сличне приче везују се и за хапшење владике Николаја Велимировића у манастиру Благовешење у Овчар Бањи 1941. године. Још увек је тајна шта су све Немци том приликом нашли и однели.

Потрага за „четничким златом” које су јединице ЈВуО добијале од Енглеза током рата представља нову етапу у деловању древних митских матрица на понашање људи. Ове потраге најчешће су се везивале за простор Овчарско-кабларске клисуре. Стари митски слојеви колективне свести и предања мешали су се са модерним легендама. Али, није све било везано за „четнике”. Нова етапа „златне грознице” започела је 1963. када је Драгослав Чвркић на локацији званој Ридови пронашао улаз у подземне јаме и пећине. Није одмах почео да копа, већ је сачекао да окопни снег и дође пролеће. Знао је за приче о „закопаном благу” на Каблару. Пошто није могао сам да прошири отвор у подземне улазе, позвао је Драга Љубичића, такође са Каблара. Наишли су на „змије шарке”, разбили један земљани лонац и продрли у још једну већу јаму испод површине земље. Вест о њиховом открићу брзо се пронела по селу. Свашта се могло чути: да су пронађене људске и животињске кости, разни предмети, али и да се фењери, свеће и лучеви увек гасе у јамама, тако да нису могли продрети дубље у планину. У потрагу су се укључила и деца, па је једна група дечака у некој трулој платненој кеси пронашла сјајне металне предмете за које су веровали да је злато. Новине су извештавале како су то у ствари биле месингане апликације за старинску одећу. Сви су поверовали да је у питању право злато. Предраг Гаврић, један од дечака, причао је колико је пута улазио у отворе и шта је све доживео. Помама за златом условила је да се повремено око рупе у земљи окупи и тридесетак људи. Сви су знали за стару сеоску легенду која каже како су Турци затворили тајни улаз у пећину Турчиновац и тако „поморили” читав један српски збег. Веровало се да је тај улаз коначно пронађен. На крају је интервенисала милиција и забранила улаз у планинске јаме и отворе (званично, да спречи евентуалне несреће и повређивања). Новине су изнеле резултате истраживања пећине Турчиновац из 1955. и чињеницу да су унутра пронађене греде и згариште, што је потврдило да је некада у њој било људских активности.

Пећина, до које је кнез Васо Поповић 1826. покушавао да дође скелама, заиста је истраживана 1955. године. Планинари су пронашли остатке старих фресака, како се то њима тада чинило, и урезана имена људи који су 1892. били у пећини. Већ тада је у новинама забележена легенда како из пећине постоји излаз на другој страни Каблара, али је незнано када зазидан и заливен оловом и камењем. Према сећању Мита Јовића из Рожаца, који је био у групи дечака која је истраживала тај „други улаз” 1963, све је било веома узбудљиво. Пронашли су заиста 17 „златних” предмета и поделили их другој деци у локалној школи. Јовић је један украс поклонио и извесној девојчици. Милиција је убрзо привела децу на „преваспитавање”. Признали су које све добио „украсе”, па су сви они враћени, осим једног. Мито и поред свих притисака није открио да је један „украс” поклонио својој симпатији. И она је ћутала. У сваком случају, Јовић је и данас убеђен да је као дечак пронашао злато. (наставиће се...)

ГЗС/ др Милош Тимотијевић