бркице, лињака и великог вретенара и управо због неких од тих врста на простору целе Србије на снази је трајна забрана излова. Наравно, неки од разлога су и лош квалитет воде јер је Морава често загађена али и поплаве којих је у последњих година било неколико, и то великих.

Риболовци тврде да пецање на штап никако не може угрозити опстанак ниједне рибље врсте, са друге стране ихтиолози кажу да нестанак неких риба заиста ремети склад у природи.

„Пре неких 45 година отац ме је довео први пут на воду и тада сам заволео риболов. Не само због лепе природе већ што је могла да се ухвати риба, тада је то било интересантно. У то време у свакој секунди могло је да се види десетак риба у виру”, рекао је риболовац Душан Максимовић.

Риболовац Душан Максимовић

Али оно што је Максимовић заволео као дечак променила се последњих десет година, крај Мораве и није тако бистро а рибе је све мање.

„Свега је имало у изобиљу, сада не можете да видите ни једну рибу а камоли да је ухватите”, каже Душан.

У најдужој српској реци живи 28 рибљих врста из девет породица, али је у овој деценије нестало неколико њих.

„На Морави дефинитвно више не може да се упеца лињак. То је прелепа риба које је пре било у изобиљу. Кркуша је била једна од угрожених врста, уствари мрена. Она се и задњих година појавила понегде по брзацима у некој мањој количини”, каже Максимовић.

Основни узрок зашто су домаће рибље врсте осуђене на нестанак је погоршан квалитет воде у Западној Мораве, током 2016. и 2017. кретао се између треће и четврте класе, а велику штету нанеле су у поплаве.

„Оне ремете изглед не само обале него и речног дна. Долази до покривања места плодишта. Појава и омасовљавање штетних врста риба које се између осталог хране и икром племенитијих врста као што су цверглан или ти амерички сомић, бабушка која је најбројнија риба сада у свим водотоцима Србије, као и сунчанице. Врсте које нису одавде него су дошле као резултат непланског порибљавања или спонтано ширећи своје области подносе загађења, подносе промењене услове и потискују наше староседелачке рибе, како ми кажемо аутохтоне врсте”, рекао је др Горан Марковић ихтиолог, професор биологије на Агрономском факултету у Чачку.

Повећање еколошке свести, увођења система за пречишћавање вода, поштовање законске регулативе и кажњавање загађивача само су неки од услова који су неопходни да се рибе не осећају као на сувом. Ако се нешто хитно не предузме може се догодити оно од чега ихтиолози највише страхују а то је да будуће генерације, неке врсте риба могу видети само на фотографијама.

ГЗС