сахрањен је данас на сеоском гробљу у Горњим Бранетићима. На вечни починак испратила га је породицa, пријатељи и колеге. Испред капеле, након помена, говор посвећен преминулом Зорану одржао је његов пријатељ Бошко Ломовић.

Фото: ГЗС

„Зоран Марјановић отишао је заувек, али то није најтеже, јер је смрт свакоме од нас још рођењем предодређена, тешко нам је, његовим најближима највише, што се тај одлазак догађа раније него што је то требало да буде, а оно што је наша нада и утеха сажета у једну реченицу „У реду је, ако је по реду”. Битка са тешком болешћу трајала је кроз вишегодишњу агонију , тешку за њега самога и ништа мање очајну за читаву породицу. Пријатељи су се распитивали, надали се, победиће Зоки, излаио је као победник из многих искушења којима га је живот подвргавао , победиће, знамо га, јак је. Није победио у дугој битци, а нама остаје да после свега закључимо, необјашњиви су и недокучиви путеви Господњи. Знамо се 40 година, о човеку и колеги Зорану памтим све најлепше, другачије није ни било, несебично је давао себе новинарском послу, свакодневно сарађивао са колегама, његову информацију која је со и хлеб у новинарству није се сумњало, није се проверавало, Зоран је био смео новинар, најхрабрији међу нама, а без новинарске смелости си пискарало, у најбољем случају записничар, он је био новинарчина и на радију, „Дечјим новинама” и на милановачкој телевизији и у неколико престоничких листова, све до франкфуртских „Вести”. Његове топле репортаже о обичним и необичним људима читали су годину људи широм земаљске кугле. Нема ни мало сумње да као што је био добар новинар, човек, да је исто тако био добар домаћин породице, и брижан за своје најмилије. Одлази Зоки у вечна ловишта, са оне стране дуге у нама недокучиве просторе, враћа се својој звезди заувек”, рекао је Бошко Ломовић, дугогодишњи новинар Политике и пријатељ Зорана Марјановића.

Породица Зорана Марјановића

Након завршетка гимназије и Природно-математичког факулатета у Београду новинарску каријеру започео је као уредник у „Дечјим новинама” у Горњем Милановцу, а потом је основао ДЕН Радио, прву радио станицу у Горњем Милановцу, где је обављао послове главног и одговорног уредника и директора. У даљем току каријере именован је за главног и одговорног уредника Телевизије Горњи Милановац, а упоредо је радио као дописник из рудничко-таковског краја за Радио Беогад, Танјуг (у једној новнарској смени био и дописник из Приштине), Срну, Национал, Балкан, Ревије 92. Једно време као стално запослен новинар радио је у „Гласу јавности” и „Куриру”. Од 2009. године па све до смрти био је новинар у франкфуртским „Вестима” покривајући Западну Србију, а упоредо сарађивао и са „Информером” и „Српским телеграфом”. Био је члан Суда части Удружења новинара Србије и један од оснивача Удружења медија и медијских радника са седиштем у Чачку.