штампи за Микоша Рњаковића, једног од највећих српских бициклиста свих времена и најспремнијег спортисту Србије и бивше Југославије.

Тај наслов на прави начин одсликава стил живота човека који је много дао српском спорту, који је, по сопственом признању, живео спорт, а не само да се њиме бавио – некада безмало и по 10 сати дневно!

Добри познаваоци Микоша Рњаковића кажу да се ради о „животињи међу људима”, „гладијатору над гладијаторима” српског спорта, када је у питању беспрекорна физичка спрема, издржљивост и аеробна активност.

Микош, пореклом из Пожеге, иначе по образовању медицинар, а по знању у рангу најбољих професора физичке културе, био је учесник Олимпијских игара 1992, док је по спремности могао да учествује на још барем неколико циклуса да се неке друге ванспортске ствари нису испречиле.

Фото: скриншот

О томе, као и о неким аспектима здравог живота али и саветима упућеним младима данас, са Рњаковићем је разговарала редакција Гласа западне Србије.

„Ја јесам живео спорт, а људи се данас више баве спортом. За мене није било празног хода и сваки дан је био прилика за ново доказивање и нову борбу. Ипак је то било друго време, све се заснивало на радости спорта и задовољству у односу на ово инстант време”, истиче на почетку Рњаковић.

Као неко ко је побеђивао од фебруара до октобра, значи током целе сезоне држећи најбољу могућу форму што делује незамисливо, он наводи да се шампион несумњиво рађа, али да је увек потребан и велики труд и рад.

Каже да не би много ширио причу око олимпијада и зашто га није било и на неким другим Играма осим на оним у престоници Каталоније, али је тада већ био неко ко је указивао на одређене фалинке.

„1996. уочи ОИ у Атланти сам рекао да су ’хормони текли улицама’ у читавом спорту. Да, да. Хормони су текли улицама, мени је све то било бљутаво. И тада сам помињао многобројне афере, а оне су се касније откривале све више. Ја сам, гледајући резултате и 2000, са 36 година, показивао да сам спреман. Имао сам, гледајући и санкције и грађанске ратове у Југославији и ту несрећу да сам прошао кроз 10, потенцијално златних година, које су ’појели скакавци’”, напомиње Микош.

Овај изврсни спортиста и некадашњи шампион који је запослен у МУП-у, где је дочекао да постане и "полицијски шампион Европе", дао је неке смернице младима, како такмичарима тако и рекреативцима, и указао на значај одржања здравих навика у животу, кондиције и добре спреме јер, како каже, „здравље човека и једне нације би требало да буде најзначајнији ресурс, а данас то није”.

„Биолошки пропадамо, просек старости становништва у Србији је 43 године, 40 процената људи има хипертензију а то је страшно. За мене, трчање је основ сваког тренирања. То је аксиом и ту нема никакве дискусије”, наглашава Рњаковић додајући да када човек развије издржљивост и аеробни, базични ниво, онда на то може да дође надоградња.

Он напомиње да су аеробни спортови „гимнастика за зидове крвних судова” и да је „човек стар колико су му стари крвни судови и у односу на то какво је стање његових артерија”.

„Значи, темељ здравља су спортови издржљивости, односно да кажемо модерним речником кардио вежбе. Нпр. живљи, бржи и оштрији ход је најбоља активност за рекреативце, поготово за оне који нису били много физички активни. За њих је у почетку трчање високостресна ствар и требало би да је избегавају док не стекну кондицију”, поручује Микош.

фото: скриншот

По његовим речима, најбоље за оптимум кондиције било би тренирање три до пет пута седмично, али да тренинг не траје никако испод 30-40 минута.

„Боље је ићи сваког другог или трећег дана и 30-40 минута радити вежбе него сваког дана до 20 минута. Просто, ако је тако кратко, нема ефекта и смисла”, јасан је он, приметивши да данас млади хоће неке брзе и краткорочне резултате.

Колико су важне аеробне вежбе – трчање, пењање узбрдо, планинарење, скијашко трчање, брзо ходање... за јачање срца као пумпе живота и виталност крвних судова, толико је, каже Рњаковић, можда још и већи њихов допринос за ментално здравље, као превенција менталних поремећаја, депресије и сл.

„Ми смо створени да се крећемо, функција одржава орган, а кретање је основно својство материје. Све што се не користи атрофира. Након 30 или 40 минута вежбања ослобађа се допамин, хормон задовољства па о тим ефектима не треба трошити речи. Све је у нама, али ми не користимо то што је у нама. Људи, разумејте, не треба нам никакав спољни стимуланс. Све што је неопходно за одлично расположење, све је у нама!”, уверава саговорник ГЗС.

Млађе генерације за најспремнијег спортисту Србије икада можда не знају, али је – релативна потрошња кисеоника од 85,5 милилитара по килограму у минуту, што је највећа забележена у историји не српског већ југословенског спорта – нешто што нико никада није постигао па би и порука и савет од таквог шампиона свакако добродошли.

Преведено на народски језик, Микош је имао толико јаку „аеробну машину” својевремено да је постизао већу ефикасност него маратонац са 20 килограма телесне тежине мање!

„После вежби снаге обавезно мора ићи дан паузе и не сме се дозволити разградња мишића! Значи, ако се раде и вежбе снаге, склекови, вежбе за трбушне мишиће и др., не ради се сваки дан, али када се ради, треба да буде интензивно, барем 30 до 40 минута”, поручује.

Када су у питању намирнице које би требало избегавати, али и суплементи које препоручује, Рњаковић је категоричан:

„Никада маргарин и чипс! У пекари треба куповати само хлеб. Што се тиче суплемената, морам да кажем да немамо довољно у исхрани магнезијума, преко потребног додатка у исхрани, као ни селена. Зато бих саветовао додатно узимање и магнезијума и селена у капсулама”, закључује један од највећих бициклиста свих времена са ових простора и „гладијатор бивше Југославије”.

Глас западне Србије