vlasništvom, dok šumska uprava tvrdi da je to vlasništvo države. Ovaj spor traje decenijama, a ovih dana ponovo je aktuelizovan jer je JP „Srbijašume” rešilo da kao upravljač uđe u posed kako bi obavili beleženje. Meštani sa druge strane poručuju da neće dozvoliti ulazak, jer tvrde da je to njihov privatan posed i da će svim sredstvima braniti svoju imovinu.

Prema rečima Radosava Lekovića spornu šumu koristili su još njihovi pradedovi, ali da je osamdesetih godina prošlog veka bez njihovog znanja, šuma oduzeta i upisana u vlasništvo države.

„Do tada nama niko nije sporio vlasništvo, sekli smo drva, granje i građu za sve što nam je bilo potrebno. A onda je 1985. godine neko bez našeg znanja i odobrenja odlučio da nam se šuma oduzme. U pitanju je nešto više od 164 hektara, mi smo se još 50 - ih godina izdelili i tada je urađeno avionsko snimanje i tačno se zna šta je čije, mi te papire sa tom skicom imamo”, tvrdi Radosav.

Radosav Leković, foto: GZS

On ističe da su njihovi preci spornu šumu kupili od age u vreme kada su se Turci povlačili iz ovih krajeva.

Meštani za pomoć kucali na sva vrata

„Svi mi znamo da su za tu kupovinu od age postojale tapije, ali su one nažalost izgorele u požaru, a mi smo prost svet i ne znamo gde i kome da se obratimo za te prepise. Mi to sami da rešimo ne možemo, šumska uprava nam poručuje da ih tužimo, a mi opet njima poručujemo da tuže oni nas ako smatraju da su u pravu, mi znamo da je to naše”, kaže Radosav i dodaje da su zbog ovog problema bili prinuđeni da se obrate i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.

„Odgovor je stigao iz njegovog kabineta, da učešće u svemu preuzme opština Nova Varoš. Pošto tu pomaka nije bilo, pisali smo mejlove svim institucijama, počev od Srbija šuma, do ministarstva poljoprivrede i ministarstva za brigu o selu, pa čak i nadležnoj policijskoj upravi. Oni su nam rekli da se ne mešaju u rad drugih resora i ministarstava, a iz Srbija šuma kažu da je to državna šuma. Kako i od kad niko ništa ne kaže. Hoćemo da znamo ili je njino ili je naše, ali da neko pošten i nepristrasan svu dokumentaciju istraži i da nam kaže po kom osnovu je ta šuma nama oduzeta”, poručuje Milan Leković.

Foto: GZS

Prema njegovim rečima sporna šuma u katastar je upisana pod imenom „Lekovića šuma” i da to jasno govori čije je to vlasništvo, kao i da je čitava šuma okružena privatnim parcelama koje su takođe u njihovom vlasništvu.

„Mi imamo skice iz 1968. godine gde su upisana imena naših deda i pradeda i mi hoćemo da se to sada izdeli naslednicima, ko hoće da se prihvati dela, taj će pošteno državi plaćati porez. Mi verujemo u našu državu i hoćemo da ona arbitrira u ovom slučaju, da nađemo neko rešenje, jer u ovakvoj situaciji niko nema koristi od te šume. Mi imamo papire da je to naše, a od šumske uprave tražimo da ona dostavi svoja dokumenta i dokaže da je šuma njihova”, kaže Milan.

Skica za koju Lekovići tvrde da je merodavna i u kojoj se vidi da su oni vlasnici šume, foto: GZS

Meštani postavljaju pitanje kako je moguće da neko sedne za sto u kancelariji i odluči o tuđoj imovini a da za to niko od njih ne bude obavešten.

„Cela šuma je okružena privatnim posedima i ne razumemo kako oni misle da ovde uđu, jedino da se spuste iz aviona”.

Milorad Leković tvrdi da su u vreme formiranja Zlatarskog jezera imali identičnu situaciju sa parcelama koje su danas pod veštačkim jezerom, ali da tada vlasništvo nije dovođeno u pitanje i da su im tada Drinsko - limske elektrane sve isplatile.

„Do osamdesetih godina mi smo nesmetano dobijali doznake da možemo da sečemo građu ili šta god da nam je potrebno u toj šumi, jer je sve bilo uvedeno u katastar, tačno isparcelisano”, naglašava Milorad.

Milorad Leković, foto: GZS

Međutim, ono što on vidi kao mogući problem jeste to što tadašnji službenik iz nekog razloga u skice nije uveo imena vlasnika, već samo brojeve katastarskih parcela.

„To se navodi u dokumentu o prevođenju državi kao jedna od stavki i to da je ’zbog aljkavosti službenika vlasništvo nepoznato’. Da nas je tada neko pozvao, bilo koga od nas, to bi bilo rešeno. Naši preci su bili neuki i pre svega verovali su da je zakon iznad svega i da se tako nešto ne može dogoditi, ali je neko njihovu naivnost očigledno zloupotrebio”, veli Milorad.

Tomislav Leković takođe kaže da su postojale tapije još od turskog „vakta”, koje su u izgorele u požaru, kao i da postoje i prepisi koji to dokazuju.

„Neko nam je kazao da prepisi postoje u Skoplju, ali ko od nas zna kako i gde da traži, potreban je i prevodilac, gde mi njega da nađemo, a siguran sam kada bi ušli u dosijee šumske uprave iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, da bi pronašli dokaze, da je na osnovu vlasništva ista ta uprava nama izdavala doznake i to svakom pojedinačnom domaćinstvu. A onda bez našeg znanja to oduzmu i samo nam pošalju odluku”, tvrdi Tomislav.

Tomislav Leković, foto: GZS

On kaže da je šumska uprava devedesetih godina pokušala da uđe u šumu, ali kako tvrdi tada su bili dočekani kamenicama.

„Iz šumske su se najavili da izlaze u ponedeljak. Mi se boriti moramo. Mi molimo da neko izađe na teren da pogleda gde mi živimo, da pogleda da je nama državna granica došla na 10 metara od kuća. Da nama tu života nema, možemo da se saselimo odatle ili da nas pobacaju u jezero sve. Tražimo dok nas tu ima i dok živimo i postojimo, da nam ostave da imamo drvo za ogrev spremiti. Pa naša deca tu živeti neće, još ako nam ovo oduzmu i ovo omladine što ima će otići. Pa kako tu da žive i da rade? Da li je našoj državi stalo za to malo prostora tu? Sa jedne strane reka Uvac i rezervat sa druge država, gde mi da se selimo?”, pitaju uznemireni meštani.

Glas zapadne Srbije