а један од првих и у бившој држави и у републици Србији.
У српској, односно југословенској кошарци, има доста значајних датума, али и овај би трабао сигурно да буде један од важнијих. Зашто? Зато што је Чачак један од ретких градова који свих ових деценија траје без прекида у нашој кошарци, а друго, што држи увек квалитет свога рада и резултата на високом нивоу. Са разлогом се већ дуже време овај град сматра за други, на кошаркашкој мапи Србије, после Београда наравно.
Објашњење за то је седамдесетпетогодишње трајање, затим сви успеси и сви велики играчи и тренери који су поникли у њему, играли или завршили каријеру у овоме клубу и граду.
Кућа Борца је безмало десет првих година био соколски дом, једна од првих зграда ове врсте у Србији, направљена 1914. године. Након тога, због урбанистичких разлога, Борац прелази за кратко на игралиште Железничара, а од 1956. године је на своме новоизграђеном стадиону, између градског бедема и Мораве.
Тај стадион је покривен 1969. године и тиме претворен у спортску, кошаркашку халу, где и данас Борац живи и игра.
Први велики успеси коинцидирају са почетком 50-их година и доласком др Бола Денића из београдског БСК-а, где је био и играч и тренер од ослобођења. Све је то наставио да ради и у Борцу следећих десет година. За то време Борац је два пута био и члан прве кошаркашке лиге Југославије, 1952. и 1954. године.
Следећи велики период започео је средином 60-их година, када је генерација Радмила Мишовића, предвођена тренером Александром Стефановићем, квалификовала за играње у прволигашком друштву, из кога Борац није излазио, такорећи до распада бивше државе.
У новој српској држави Борац је прволигаш већ двадесетак година, а био је и првак у четири наврата, а више пута и први до првог. Последње три године је и члан Јадранске АБА лиге, у којој је два пута био и првак њене друге дивизије.
Много великих играча је стасавало у овоме клубу. Пре свих, Радмило Мишовић, пет пута најбољи стрелац бивше државе у периодима када је она била међу најјачима у Свету и Европи.
У Борцу је играо и славни Драган Кићановић, дете Чачка, железничке станице и њеног кошаркашког клуба. То је било 1973. године, када је Борац био четврти клуб у држави. Одатле је отишао у свет и у нове успехе и победе.
Стари тим, фото: Архива КК Борац Чачак
У Чачку је рођен, а у Борцу поникао и потом био шест година првотимац, а затим и велики европски тренер, Жељко Обрадовић.
Годину дана је боје Борца бранио и данашњи капитен репрезентације Милош Теодосић, који се управо, кажу, у Чачку окалио за све будуће успехе у каријери.
Кошарка је била, признали или не резервисана за престоне клубове у бившој држави. Било је некада и изузетака, Зрењанин, Карловац итд. Али, само су три града са периферије били и остали велики : Сплит, Задар и Чачак.
Колика је љубав Чачана била према наранџастој лопти, говори и податак да је само четири године после оснивања Борца формиран и други кошаркашки клуб, Железничар 1949. године. Они ће касније такође стварати, између осталих, и репрезентативце, поменутог Кићановића, касније и првог НБА Чачанина Ћурчића, Ђукића итд.
И све тако већ седамдесет и пет година.
Чачански баскет баријак је и даље усправан, деценије пролазе, а он се лепрша на свим ветровима.
Давно, давно је највећи, Крешимир Ћосић рекао: ”Ако бих решио да правим најбољи тим, правио бих га од бекова из Чачка, центара из Далмације, а што зафали узимао бих са осталих страна”.
И у овим данима, када се цео Свет и држава боре са опаком болешћу, и када је цео спорт стао, у Борцу се не мирује.
Лопта мирује и играчи, али зато директор Марко Ивановић врши, колико је то наравно могуће, чишћење, сређивање и затезање старе добре хале.
Чачак и Борац су преживели и друге недаће и невоље, преживеће и ову, а онда следује и завршетак никад успешније сезоне, наравно како буде могло.
А дотле, сретан рођендан Чачани и браћо кошаркаши.
ГЗС/ Др Зоран Антоновић
