Милојко Чкоњевић из Врела у Штиткову хељду суши на природан али - необичан начин. Уместо на гувну или поњавама, као некада, џакове црне житарице изручио је на асфалтни плато између цркве Благовештења и кућа старих преко једног века. Баш на месту чувеног Госпођинданског сабора, где се окретало и по више кола и грувале трубе.
– Асфалт сам обрисао и опрао, а ноћу хељду покривам агрил фолијом, која пропушта ваздух и нема потпаравања. Повремено грабуљама промешам жито и лепо време ми иде на руке - каже Чкоњевић.
Жетва је, иначе, каснила због кишних дана, па су тек првог дана Михољског лета ортаци у сетви Милојко Чкоњевић и Живојин Жижа Крсмановић из Катића комбајном пожели парцелу од 1,80 ари у Рујиштима, пољу на падинама Чемернице.
– Родило је преко три тоне а ни овом приносу од преко стотину џакова нисмо се надали због сушног пролећа и касне сетве, па града, јата птица... Сејали смо ортачки: моја њива, а Жижино семе и орање - каже Чкоњевић.
Сунце и топла подлога спремају зрно за амбар и воденички камен и с првом најавом промене времена Чкоњевић ће зрно покупити у џакове. Брашно од лањског жита је на измаку јер су га купци однели пакованог у папирне кесе или је припремана хељдопита за госте етно-оазе, једног од последњих очуваних споменика народног градитељства у Старом Влаху.
ГЗС/Златар инфо