према свом роду ушла је међу војнике и са почетком Великог рата. Поново као добровољна болничарка била је стационирана у Првој резервној болници у Ваљеву.

Већ крајем 1914. године имала је велики задатак - неговање многобројних рањеника страдалих у Колубарској бици. Почетком 1915. године у одајама ваљевске болнице живот и смрт су се борили истом жестином као и у биткама. Ране са ратишта се зацељују, али влада пегави тифус.

О неговању рањених и болесних војника и тешким тренуцима Надежда пише: ’’Ја сам им сад и лекар и нудиља. Прописујем лекове, дајем их, трчим од ране зоре од једног до другог. Цео дан носим једну тепсију пуну лекова. Сама се чувам, али Бог ме може сачувати и нико више: уздам се још у своју звезду која ме до сада ни у најтежим моментима није преварила ни напустила, па можда неће ни сада.’’ Међутим, крајем марта 1915. године и њено тело је поклекло пред опаком заразом - пегавим тифусом. Њена звезда се угасила пред Васкрс, на Велику суботу, 3. априла у осам сати увече.

Уметничка галерија „Надежда Петровић“ поседује две слике које припадају Надеждином Ратном периоду настале у време Првог балканског рата - Стари шедрван у Призрену и Грачаницу.

ГЗС