Кад су живи били оплакани 


Vučić se danas obraća javnosti              U Srbiji danas još toplije, do 28 stepeni              Prvo su podgrevali proteste, a danas pitaju što kasni otvaranje - evo šta im je Todorović odgovorio              Gold gondola u izmenjenom režimu rada od 2. aprila              Gradovima i opštinama sredstva za inovativna rešenja u saobraćaju, akcenat na bezbednost dece              Besplatni mamografski pregledi u Ivanjici: Zakazivanja od 1.aprila              Požeški odbornici usvojili planove i programe za ovu godinu opštinskih preduzeća             

 
Кад су живи били оплакани
Trenutno na sajtu: 611       |       Podeli:
07.02.2015 | 0 коментар(а)



Гуча – У јесен 1918. земљорадник Будимир Давидовић вратио се у завичајно село са 70 рана, два највећа

одликовања и венцем војничке славе. Повесничари су доцније забележили да је он, може бити, највећи јунак Великога рата, удевајући у приче о сељаку из Горачића једну ратну – „Нико не зна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке” и једну Његошеву – „Благо оном ко довека живи”.

Будимиров подвиг велича у свом дневнику болничарка Драгиња Драга Пурић: „Свуд се чуло какво је јунаштво учинио кад је пресекао жицу и ушао у бугарски положај, ухватио бугарског стражара и донео га живог у чету”, те додаје:

Данас донесоше са фронта Будимира Давидовића из Горачића са 17 рана и без шаке на десној руци... Шестог дана, дошли су код њега командант целе војске на Солунском фронту, генерал Сарај, и регент Александар Карађорђевић. Они су пред нама одали захвалност Будимиру, и генерал скиде са својих прсију Легију части и меће на Будимирове рањене груди. Такође и регент Александар скида потом Карађорђеву звезду са својих прса и качи на Будимирова.”

Сећање на Давидовића (1890–1980) и ратне му другове освежено је ових дана у Гучи где је Библиотека општине Лучани представила управо штампану споменицу „Драгачевци овенчани Карађорђевом звездом”, из пера Радована М. Маринковића, Николе Нике Стојића, Јовише М. Славковића и Зорана Маринковића.

Трагајући кроз Драгачево и кроз времена, срели смо да је Карађорђевом звездом одликовано 35 завичајаца, и за сваког смо дали животопис. Кад је књига већ била у штампи, „Политика” је из пера Дејане Ивановић објавила причу о Милутину Ристићу из Турице код Гуче, једном од 1.300 каплара који нам некако беше промакао, па смо белешку о његовом војевању сместили на унутрашњу страну корица – каже за наш лист Радован М. Маринковић, књижевник из Чачка.

Он вели да су скоро сви одликовани били земљоделци, и сви веома родољубив сој. Зато је у ратовима за ослобођење отаџбине 1912–1918. погинуло чак 3.240 војника, подофицира и официра из малог Драгачева.

Неки срећковићи, иако већ живи оплакани, успели су да се врате кући из тог страшног боја. Један од њих је Милоје Живановић из Негришора, код Лучана, који је стигао право на свој парастос, а његов повратак касније је овако описао Радосав Раде Јованчевић, хроничар лучански:

Милоје је нестао у једној од битака и његови другови рачунали су да је погинуо, па је после ослобођења 1918. родитељима тако и саопштено. Чим су то дознали, укућани му издају једно подушје пред црквом у Тијању а друго, по обичају, код куће. И, док су родбина и комшије у дворишту, при упаљеним воштаницама, узимали панаију, изненада стигне Милоје коме се подушје и издавало. Стајао је на капији и збуњено гледао.

Прва се снашла његова мајка Јулка, баци свећу из руке и потрча сину у загрљај, вичући кроз сузе:

Милоје! Милоје! Жив си ми! Ми те оплакасмо и прежалисмо!

Остали, такође, брзо погасе свеће. Настало је грљење, љубљење и поздрављање, па се парастос претворио у весеље.

Забуну је објаснио сам Милоје. Он је једне ноћи у боју пао Аустријанцима у руке, био заробљен и спроведен у логор. Кући се није јављао пошто је неписмен, а у заробљеништву са њим не беше никога од Срба, да пише уместо њега. Кад је рат завршен ослобођен је, а његови су га већ били ожалили.

Сличном судбинском стазом, из мртвих међу живе, вратио се и Вуксан Тошић (1895–1975) из Гуче, који је сам описао свој повратак и белешку предао Историјском архиву у Чачку:

Године 1918. остављам јединицу. Из Краљева пешачим кроз ноћ, стижем у расвит, прилазим близу куће. На путу сретнем старца по имену Миљко. Комшије смо, познајем га добро. Пружим му руку и питам се са њим. Руку ми стеже па ме упита одакле сам и од кога рода. Ја му кажем чији сам али ми не хте веровати па ми вели да је Вуксан, то јест ја, прежаљен пре годину и по. Понављам му да сам то ја и да се мојој кући врати и да муштулук тражи. Али, чича ми не смеде веровати...

Прилазим близу авлије. Никога у дворишту нема. Скидам с рамена машинку. Цео рафал, двадесет метака, одједном испалим. Излазе укућани па ме читаво гледе. Изгубили наду, прежалили ме. Тада ми сестра шири руке од милости и врисну. Отац од радости плаче. Околина цела долази да види мене потопљеника. Причају ми како су ми подушје издавали”.

Гвозден Оташевић, Политика




PODELI:








Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Рекламирајте се на порталу Гласа западне Србије

Телефон: 032 347 001 | Мејл: redakcija@glaszapadnesrbije.rs

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
032 347 001
redakcija@glaszapadnesrbije.rs

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 155.843.170 посета
Тренутно на сајту: 612 посетилац(a)