Преци живе у речима 



 
Преци живе у речима
20.09.2022 | 0 коментар(а)



Нова Варош - У књизи „Речи на умору“, у издању нововарошке Библиотеке, Љубомир Шуљагић
Речи са богаза и осоја, из крчевина и брвнара Муртенице, Фото: Д. Гагричић

као видар, лучар, козбаша и планинка завичаја - Драглице и Муртенице, сабрао речи које нестају са гашењем огњишта и села. Текст написан за промоцију коју је, кажу, спречила корона.

Да смо у руке узимали косиште, лијес, лемез, розге, пармак, трлице, первез, пракљачу, притку, руду, покровац, зобницу, припон, узде, упратче, брезоваче, зубље и соару, баскије, стукач, будак и врећу, кантар, да смо излазили на прогоне, у осоја, на рудине, крчевине, на орнице, прљуше и смонице, на ледине, дрлије, богазе и окрајке, да смо опремали јазове и бадњеве, да смо секли врљике и побијали стожере – заимали би, имали би шта четворити, запртити и затрапити, било би и у бисаге и у антрешељ, у котаре и пресеке...

Водоноше у врлетима између Увца и Бријача

Имали би шта угарити, узвршити, упрегнути, ушушкати, од кога позајмити, имало би се шта обродити, било би опадалица, имали би љеса, мјешаја, наћвара и трпеза, планинки, жетице и скорупа, имали би откоса и подина, огрта, котара, навиљака, пљевара, седланика, бикуља и брава и стеље, тишљераја, торине, троношце, чаброве, чанкове, било би стрна, снопова и крстина, полога, смока, совре, сукна, стублина, дрвљаника, препека, мученице, пљоски и чутура, узовника, чауша и муштулука, накоњчади, одива, бешика, окриља, повијесма, канчела, плетива и потке, синија и сланица, ранија и реза, кантара и јечменице, обојака, приглавака, преобуке...

Књига - уздарје завичају и прецима

Да нам је све ово бастало вактиле и кастиле, као и да омркнемо и осванемо – шкрипале би штице у кућерима и брвнарама, таванице у амбарима и подњаче у кошницама, не би на прсте бројали димове, не би нам извешчо повраз и били празни јанџици, не би у ковраге зарастали коловози и огњишта, саборишта и метаљке, не би нам кукавица гору разговарала, не бе се ђеца чудила како изгледа чешагија или шта је обрамица и чему служе ножице, гребени и протак, шта су вериге, љеторас...?! Не би прели трице и кучине да смо чували пуљке и закрпе, да смо поштовали крпеж и трпеж, не би нам самар био бржи од кобиле и имали би свој кантар...

Зов огњишта - Љубомир Шуљагић

На крају, не би се речи селиле у Шуљагину књигу, не би он ни сабирао и записивао изразе који нестају заједно са гашењем огњишта и села, али и променом занимања-

Тако он, пишући о нестанку народа, речи и језика, подсећа како се круни наша духовна вертикала, како нестају тапије и стубови идентитета. У време кад се узгред окрећемо на баштину, или нас на то неко приволи, просто приволи да се негује баштина и обнавља памћење, Шуљагић пише о притокама сливног подручја велике реке зване српска трагедија.

За лепоту није било времена

Нама се чинило да је овај свет из књиге заувек нестао, напустио ове крајеве...Ипак, није јер се ова ризница чита и као књига разговора предака и потомака.

Идући Вуковим трагом, Љубомир Шуљагић је у књизи у издању нововарошке Библиотеке „Јован Томић“, као видар који прави мелеме, као лучар што из жила борова столаша копа зубље, као козбаша што сакупља цветове и травке завичаја у откосе, као планинка што купи бели мрс – међу корице сабрао речи на умору....

Уз посвету „Мојим прецима који живе у речима“, Шуљагић је годинама бележио да сачува од заборава говор родног краја – јужног, а неки га зову и горњег Златибора, коме припада и његово село Драглица, на падинама Муртенице. Зато и подсећа да је књига уздарје завичају и прецима: нека наставе да живе бар кроз речи...

Сенокоси у Борјима - летња школа живота

Подсећајући у предговору књиге да су записане речи најчешће везане за сточарство, од кога се живело, а затим за земљу и окућницу, Шуљагић каже да скоро нема речи која казује о лепоти, лепоти било чега. Једноставно, тешко се живело у суровим условима испод Муртенице, где „за лепоту није било времена“. Али, зато је много израза који означавају оно што је било важније: рад и борба да се преживи.

Ова књига има, а то је мој суд, једну особеност – од заборава чува народни кантар и мере вредности, чува изразе којима су горштаци називали све оне одрођене и однарођене, каишаре и мутиводе, што се товаре на народну грбачу. И данас, кад такви у матици кича и бљуотина, брсте и булазне, вучу на палицу, главињају, понегде ведре и облаче, ваља подсетити како је народ крштавајући њихове поступке, за појединце говорио.

Да истакнем само неке од опорих речи из сељачке душе: аветан, акнут, алакати, билмез, буздован, вјетропир, врбов клин, врлетне памети, те грдило, гуливрана, дудук, ђогат, елебак, заврзан, звекан, ибрет, изрод, ковраг, клачина, курајбер, лончара, мамлаз, ни торни ни ловни, протува, сибоклица, смрдан, торокуша, туцмаљ, уродица, шеврљуга...

Огњиштe и задруга

У оваквим и сличним приликама сам другима, бољим познаваоцима, препуштао да говоре о вредности књиге, а ја указивао на поуке и поруке аутора и дела, оно што нама шаље.

Чини ми се да знам или предосећам каква туга станује у срцу Шуљагића кад јекне нека предачка песма, као ова: Завичај ме стално зове, да се вратим у висове...

Љубомир се не стиди завичаја, порекла и опанака, обичаја, говора, огњишта и угарака. Не заборавља места: Тусто Брдо, Расница, Чемерковац, Сања да силази до вирова Увца или се запути у Борја, колибама, на сенокосе и чобанска зборишта, обилази Таламбасе и Карађорђев шанац, па удари преко Коса да се окрепи на Хајдучкој чесми или гледа праменове магле што се вију око Бријача или преко Прагова замичу у Равни Тор, низ онај стари кириџијски и рабаџијски пут.

Грађевине задруге Шуљагића на Тустом Брду

Као што потомци преко сеоских гробаља и слика у старим рамовима држе везу са прецима, тако чини и Шуљагић овом књигом, а и раније објављеном хроником „Драглица под Муртеницом“. С посебним поштовањем истиче рађање и одрастање у српској патријахалној задрузи, која је бројала 24 члана,

Својеврсна школа живота била је та задруга или велика кућа у којој је било много руку, а један старешина и један новчаник и ништа се није препуштало случају. У задрузи где је мушко чељаде било глава куће, њени основни стубови били су – узајамна наклоност, љубав, поштовање, међусобно економско помагање, а уз животно искуство да „многа зрна гомилу начине“, да „с поточића вода придолази“ и „ко рано вечера и рано се ожени, никад се не покаје“ стицала се имовина и богатство у породу. Шуљагић је, записујући говор задруге, подигао споменик патријахалном, задружном сеоском животу.

Овом књигом Шуљагић настављај малу ниску завичајних хроника, умотворина, речника, песама и свега другог сабраног и објављеног... У нашој општини је оскудна издавачка делатност и већина штампаних књига је плод приватних иницијатива и прегалаштва, нема такозване друштвене бриге о издаваштву, занемарена је планска активност и уређивачки рад, конкурси и подстицаји.

Ова књига даје наде и подстрек је да се наставе неки послови који су још у рукопису, или у фиокама, фасциклама, магли...Она ји и путоказ за све оне који би да се одуже родном крају, да оставе трага о завичају, о проучавањима или чему другом, па и, на крају, траг о свом животу.

Моја је жеља да нас Шуљагић обрадује новим записима, а да његово знање, писменост, искуство, познавање сеоског живота ова Библиотека искористити за пројекат сакупљања народних умотворина.

 

Златар инфо, Д. Гагричић / ГЗС







Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


nova varos knjiga preci

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 













 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 130.320.524 посета
Тренутно на сајту: 236 посетилац(a)