преко педесеторо малишана, од којих је родила само троје. Давних шездесетих година, уз подршку мужа Филипа одлучила је да буде хранитељка и у њихов дом први је стигао Зоран из Бара, о ком Милица и данас прича са поносом док гледа старе албуме са фотографијама.

“Какав ми је леп као слика. Он је вршњак са мојим сином и никад их нисмо одвајали, имали су исто одело за школу, исти џепарац, а наши пријатељи су их често мешали, нису знали ко је заправо наше дете јер су све имали исто”, прича Милица за РИНУ.

Након Зорана, у дом Спасојевића дошли су Драган, Марко, Сања, Радмила.. памти Милица имена свих који су живели у њеном дому и којима је посветила своју љубав и пажњу.

„Некад је у нашој кући било око десеторо деце и наше троје. Кад спремимо доручак, прво седну они да једу, па онда ми. Никад није било свађе, нити љубоморе и зато је тачна она изрека – кад чељад нису бесна, ни кућа није тесна”, рекла је ова хранитељка.

Сва деца која су боравила код ње завршила су школу и сада су породични људи. Из њиховог дома, шесторо малишана је усвојено, две девојке су се удале, а четири момка су испратили у војску. Тренутке њихове заједничке радости, нарушавали су управо ти растанци са децом, који су свима тешко падали.

„Кад до тога дође сви плачемо као киша. Собу где су спавали одмах спремамо, јер велика је туга кад уђемо, а они нису ту. Ја сам за све ове године навикла на дечију галаму и жамор, кад је кућа тиха и пуста, мени је све необично”, присећа се Милица.

Сви који су одрастали у овој хранитељској породици кад год су у прилици не заобилазе ово породично домаћинство у Брђанима у ком су добили љубав и стекли праве животне вредности.

РИНА