Српске православне цркве од 1990. до 2009. године. Родно му је село код Доњег Михољца у Славонији, тада у Аустоугарској а данас у Хрватској.

Упокојио се на данашњи дан 2009. године, по сопственој жељи сахрањен је у манастиру Раковица у Београду а по проценама званичних служби, опроштајној литији у главном граду присуствовало је око 600.000 верника и поштовалаца овог великог човека.

Рано је остао без родитеља. Отац Стеван је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре” кад је дечаку било три године, иза њега су остала два сина Душан и Гојко. После тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу треће је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријом очевом сестром. Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка — патријарха Павла. Схвативши да је дете „врло слабачко” тетка га је поштедела сеоских послова и омогућила му да се школује.

Гојко Стојчевић замонашио се у манастиру Благовештење у Овчар Бањи, описавши у аутобиографским списима „Без осуда, отворено, очински” да се то догодило уочи Благовести (7. априла) 1946. године. Од тада, сваког лета док га је служила снага, враћао се у постриг.

-Појављивао се око летњих Врачева, два дана по Петровдану, са посебном енергијом коју је преносио на друге. Држао је литургије, проповеди и беседе, а после тога поправљао фасунге и дихтунге по манастиру – причао нам је одмах после патријархове смрти архимандрит Георгије Добросављевић, у то време игуман Благовештења.
Кад би устребало кренути ка 22 километра удаљеном Чачку, патријарх је поред пута, с народом, стрпљиво чекао пролазни аутобус.

-Пред крај одмора у Овчар Бањи знао би да каже: „Хајде, Георгије, да сведемо рачун: ја сам овде боравио 15 дана али сам ти поправио то и то, и на крају ће изаћи да ти мени доплатиш”. Онда, разуме се, извади новац и остави манастиру неку своту. Додуше малу, јер код њега у новчанику и није било других пара до ситних – сећа се Георгије.
Овај калуђер имао је посебно поштовање према поглавару СПЦ, али је радо препричавао заједничке анегдоте знајући да патријарх то неће узети за зло. И данас приповеда како је Павле сам пенџетирао своје ципеле и једне носио по 15 година, или сам пришивао дугмад.

-Једном смо из Овчар Бање пошли у Београд, на славу код владике Филарета, био је Аранђеловдан летњи. Предложим да идемо колима, али патријарх није хтео да чује. Сео је у аутобус и до Београда није дигао главу од књиге.

Патријарх Павле служи последњу своју литургију у Благовештењу, на свој рођендан 11. септембра 2006., лево игуман Георгије, фото: Г. Оташевић

Георгије је Павла срео први пут 1951. године у манастиру Рача код Бајине Баште. Мали искушеник још је учио школу, а јеромонах Павле држао часове дванаесторици манастирских ђака. Отада настаје пријатељство двојице божјих људи које је трајало, безмало, шест деценија.

-Једном приликом у Београду идемо ка Патријаршији, и Павле каже да за вечеру имамо комад сира, кришку хлеба и комад пите. „Има ли шта још?” – питам. „Нема” – вели он. Ушао сам у самопослугу да бих купио јогурт и још нешто а патријарх остао напољу да ме чека. На каси, испред мене, стајало је осморо људи, и један господин пропустио ме испред, говорећи како нема смисла да ме патријарх чека напољу. Павле је то видео кроз стакло и рече: „Бог те видео, сад ћеш и ти у Београду постати велики поред мене”.
На самом почетку овог века Георгије је, после више покушаја, скупио храброст и у порти Благовештења почео да муца, те ово, те оно...

-Павле ме је прекинуо: „Ја видим и два метра испод тебе у земљу, видим је шта ти хоћеш да питаш, ти хоћеш да правиш бизнис од мене. Ево ти: ако умрем овде сахрани ме овде, ако умрем у Београду нека ме сахране у манастиру Раковица”.
У Благовештењу су се, неке године, затекле новине са сликом Павла као патријарха српског, и текстом под насловом – „Светац који хода”.

-Патријарх је то видео и рекао кратко: „Ко је светац, одлучује једино Бог”.
У децембру 2008. Георгије је на ВМА посетио поглавара који је допао постеље.
- Рекао сам му: „Видиш, светости, то је сад дошло због тога што си нас кажњавао у Рачи, превртао празнике и остављао без ручка кад смо били немирни.” Он се само насмејао, није могао ништа да ми каже, док су се тројица теолога у соби чудила о чему ја то причам – приповедао нам је игуман Георгије.

Отписани живео још 65 година

Планина Вујан – У манастирској ризници као светиња се чува мали дрвени крст, изрезбарен на крају Другог светског рата руком и бритвом Гојка Стојчевића. То је највреднија реликвија у планинској богомољи на Вујну где је оболели младић приспео с тужним пророковањем лекара да му, због одмакле туберкулозе, преостају још само три месеца живота.

Игуман Вујна, Јован Никитовић, са крстом патријарха Павла, фото Г. Оташевић

-То је било у јесен 1944. године и братија је прихватила дипломираног богослова за манастирског ђака, чувши за предсказану судбину. Много година касније патријарх Павле, служећи храмовну славу овде у Вујну, испричао нам је да су му плућа била толико оболела да је могао да бира само да ли ће умрети као богослов или као калуђер. Због тога је решио да се замонаши – причао нам је Јован Никитовић игуман манастира Вујан.
Са усхићењем обнавља приповест о исцељењу Гојка Стојчевића, касније патријарха Павла:

-Он је знао да у манастирској цркви постоје мошти вујанског светитеља испосника, и данима је клечао и молио се над њима. Његова вера и љубав према Богу били су толико велики да се догодило чудо и Гојко је прездравио. Милошћу Божјом, захваљујући јаким молитвама, исцељен је и никад се више у веку није разболео, поживевши још 65 година.
Завршетак рата није био и крај неприлика за манастирске житеље.

-Кад су дошле нове власти, старешина манастира Јустин Стевановић морао је да се склони јер га је пратио глас да је био присталица четника, братија се мало примирила док олуја прође, а Гојко почетком 1946. године прешао у манастир Благовештење, више Овчар Бање. Ту се закалуђерио и добио монашко име Павле.
Одлазећи из Вујна, где је дошао да се моли и броји последње дане, Стојчевић је исцелитељској богомољи приложио уздарје.

-Братији је оставио мали крст од липовине, који је изрезбарио бритвом. На лицу је распеће Христово, на полеђини посвета: „Манастиру Вујну, о исцељењу, приложи раб божји Гојко, 1946.” – чита игуман.

Портретисти патријарха Павла данас наводе да се Гојко Стојчевић разболео августа 1944. године у Бањи Ковиљачи, радећи као вероучитељ у дому за децу избеглу из Босне. Знојав је ушао у Дрину како би извадио дечака који је крочио мало дубље а река га понела.

ГЗС/Г. Оташевић