Зоран Никић, из варошице Рудник на истоименој шумадијској планини, који израђује најразличитије предмете од дрвета, рамове за слике и огледала, полице за кухиње, купатила и дневне собе, затим прозоре, врата, кревете, столове, тачније све што види око то може и створити.

Ипак, префињена техника овог занесењака и "мајстора" столарије долази до изражаја понајвише код тзв. интарзија, уметничког украшавања дрвених предмета и израда слика од фурнира, икона, као и сликарство у уљу.

Највећи део таквих уметнина, и по неколико десетина, поклањао је, како каже, "шаком и капом" пријатељима, родбини, локалној основној школи итд.

Све што види оком то од дрвета направи, фото: РИНА

„Најжалије ми је што сам за нашу рудничку Цркву Светог Ђорђа израдио врата од пуног дрвета која су касније на волшебан начин нестала, да ли су украдена или не, нико не зна, али заиста са светог објекта да то нестане...", жали се Никић у разговору за РИНУ, представљајући своју радионицу од дрвених предмета, својеврсни "атеље".

Објашњава да је у питању хоби који ради у "слободно време", јер је, истиче, доскоро био запослен у Управној згради компаније "Рудник" као комерцијалиста.

„Сада као пензионер имам више времена да се посветим нечему што сам највише волео одмалена. Са темперама сам радио у основној школи, са уљем почео за време гимназије, а столарске радове усавршавао код тетке и тече столара, за време београдских студија, на ’грађевини’ и ’геологији’", указује Никић.

Додаје да га страст према столарији и уметнинама везује за Рудник и утемељује у "родној груди".

„Са Рудника никуда не бих могао поћи, ту су ми били и отац и деда и прадеда. Међу најстарије становнике овог дела Шумадије свакако се убраја моја породица, као и презиме Никићи", наводи он те указује на, нажалост, свеприсутну индолентност млађих нараштаја у односу према својој дедовини, очевини, традицији, прошлости...

Деда Душан му је, иначе, из рудничког засеока Ћерамиде, носилац албанске споменице и "солунац" који је учествовао у једној од најславнијих епоха и епопеја српске историје, током трајања Првог светског рата и повлачења преко Албаније.

Лењост као моменат и стање духа и безвољност, инертност, Зоран каже да не признаје.

„Ако човек не ради и не труди се, шта да очекује од живота. Створени смо да стално нешто радимо, привређујемо, доприносимо. Једноставно, човек је мануелно биће. Данашње генерације проводе време на мобилним телефонима, у бесомучним виртуелним преписивањима и на друштвеним мрежама који умртвљују креативни дух и природу човекову", наглашава Никић.

Kаже да данас млади упиру прстом у државу да помогне, а то, сматра, није био случај са његовим вршњацима за које истиче да су имали далеко мање шанси за успех и далеко мање могућности седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.

"Моја нека порука била би да се млади боре за своју будућност, да се окрену раду јер свако има неки видљиви или још увек неоткривени таленат који ће, ако су стрпљиви и упорни, сигурно доћи до изражаја", завршава разговор Никић уз осврт на неке од најзначајнијих радова из сопствене "колекције уметничких дела": икона Исуса Христа у дневној соби, дело посвећено родоначелнику модерне српске државности и династије Kарађорђевића, вођи Првог српског устанка Kарађорђу Петровићу, творцу модерног српског језика и реформатору Вуку Стефановићу Kараџићу.

„Нашем локалном пароху, свештенику из Јарменоваца сам поклонио икону Светог Ђорђа", присећа се Никић.

РИНА/ГЗС