На понос свих нас као истински празник живота. Од 14. октобра 1961. до данас, пуних шест деценија, заједно, весело, до вечности.
Јуче на Покров Пресвете Богородице, у просторијама Културног центра, уприличена свечаност поводом годишњице од одржавања првог сабора. Овај дан истовремено је дан Културног центра општине Лучани, организатора програмских садржаја на Сабору и носиоца културне активности у општини Лучани.
А све је почело 1961. године. у Гучи је организован састанак с циљем да се осмисле културни садржаји како би се разбудила успавана варош Гуча и обогатио њен културно-забавни живот.
Најпре се родила лепа замисао. Њу је следила добра воља. А онда, на Покров Пресвете Богородице, пре 60 година, на народном сабору у црквеној порти, окупише се самоуки трубачи Драгачева - четири оркестра. Рћане је предводио Срећко Обрадовић, Горачанце Десимир Перишић, на челу оркестра из Граба нашао се Драгиша Ковачевић а оркестра из Дљина Драган Јовановић. Загрми песма... И чује се до дана данашњег.
Оснивањем Дома културе, 1962. године, целокупна организација културних садржаја као и Сабора прелази у руке ове установе.

На почетку програма чуле су се трубе победничких оркестара са 60. Драгачевског сабора трубача - Владимира Ивановића, Марка Трнавца и Јовице Јовановића. Засвирали су, као једно, саборску химну „Са Овчара и Каблара“.
„Присетили смо се почетака саборовања, свих оних који су своју душу уткали у Сабор, оних којих нажалост више нема, али чији је дух и даље присутан, и биће, све док је Сабора. Осврнули смо се на значај Николе Нике Стојића, као доминантне фигуре, човека који је био сведок једног времена, рађања велике идеје саборовања, песник, вајар, великан културе Драгачева и још много тога. Такође, сумирали смо утиске са претходног Сабора, угостили пријатеље, сараднике, све оне без којих организација ове светски познате манифестације, не би била могућа”, кажу из Културног центра Општине Лучани у Гучи.

Током програма, смењивале су се трубе најбољих, различити ритмови, стилови музицирања. Јер Гуча је то, у њој се бришу разлике међу нама и сви говоримо истим, трубачким језиком. Обједињује нас љубав према труби.

И као је што домаћин 60. Сабора проф. др Драган Станић, између осталог, истакао: Српска труба се, одиста, далеко чује а пре свега би требало да ми добро разазнамо шта нам она све поручује и шта она све од нас у будућности захтева.

Нека живи светска, а српска труба још много година, деценија и нека нас спаја!

ГЗС