Легенде о закопаном благу западне Србије (7) 



 
Легенде о закопаном благу западне Србије (7)
10.09.2018 08:35 | 0 коментар(а)



Чачак - Похлепа за златом никада није престајала, а разбојништво је један од начина да се брзо дође до богатства у сиромашном друштву

у коме нема много могућности за вертикалну покретљивост. Западна Србија је традиционално била велико легло хајдука, а страх и несигурност били су главно обележје живота током целог XIX века. Хајдуци су злато добији „гвожђем”. Жртвама су везивали усијане вериге око тела или врата и тражили да им открију где скривају дукате. Злато је увек сакривено, као у случају Златибора за који једна легенда каже да цела планина лежи на злату, али да до њега нико није успео да дође.

После више векова економске стагнације, Србија је средином XIX столећа покренула привредни опоравак. Управо у ово доба почињу да се шире многе приче о изгубљеном или закопаном благу и заборављеним рудницима племенитих метала. Сведочанства су многобројна. Помама за проналажењем закопаног блага није мимоишла ни високе државне чиновнике. Тако је Јевта Сувочесмаковић, начелник Среза карановачког, заједно са опанчаром Хаџи-Јосом из Карановца (Краљева) ишао да „вади” закопано благо из тврђаве Маглич поред Ибра. У истом крају постојало је веровање како се велико Немањића благо налази у селу Сирча поред Краљева, закопано под нека три дрена на брду Борча. Народ је веровао да се без овог блага манастир Жича не може обновити. Због многих криминалних радњи званични судови почели су да бележе „магијске радње” потребне за добијање закопаног блага. Тако је Михаило Стојадиновић, судија Окружног суда у Чачку, извештавао да се трагачу у сну „каже” шта треба да ради „па да закопано благо извади. Михаило је иначе био отац чувеног економисте и политичара Милана Стојадиновића.

Заиста се веровало како снови откривају места са благом, али да то могу да ураде и врачаре. Понекад би такви знаци оманули. Међутим, убеђење да благо постоји условљавало је откривање нових „маркера”. На тајну је могао да укаже и сам простор који се, оптерећен драгоценим садржајем, „мора” бар по нечему разликовати од других места. Најчешће је то пламен који се јавља ноћу, али кога није у стању да види свако, већ само онај коме је то суђено. Да би се човек докопао „подземног богатства” морао је прећи границу друштвено познатог и суочити се са незнаним силама које чувају „тајну”. Благо је „закопано у оностраном”, па је зато опасност огромна. Тајно ископавање одвија се најчешће ноћу, без знања колектива, а то значи да су искушења појединца велика. Међутим, страх никада није био препрека, јер страсна жеља човека да се домогне богатства и моћи, материјализованог у сакривеним драгоценостима, никада није мала.

Образованији људи XIX века, попут Стевана Р. Поповића, државног саветника Кнежевине Србије, имали су амбициозније планове. Он је на основу старих средњовековних повеља настојао да пронађе заборављене руднике злата. Неколико случајно нађених зрна племенитог метала у подручју за које је веровао да је простор старог рудника било је довољно да закључи како је на правом трагу. Потрага за старим рудницима и новим златоносним жилама руде био је подстицај да Србија позива и стране инжењере који су предузели низ истраживања, посебно у пределима где се злато традиционално испирало у рекама. Крајем XIX века Европом су преношене гласине како су у Србији пронађена велика налазишта злата. Предвиђано је како ће у Србију доћи трагачи за златом из целог света.

Потрага за златом била је веома раширена у целом друштву. Чедомиљ Мијатовић, српски министар иностраних послова, финансија и трговине, имао је прилику да само током једне године свог мандата изда преко 50 дозвола за откривање „блага”. То су углавном били људи из иностранства са „потврдама” о закопаном благу које су им оставили њихови преци, српска властела која је још током XV века своје драгоцености морала да сакрије услед турске најезде. Њихови наводни потомци долазили су сваке године у Србију у нади да ће се брзо обогатити. Овакву врсту блага Срби нису звали том речју, већ именицом „остава”, оно што је „остављено”. Тиме је сугерисано да је у питању „законито наследство”. Појавили су се многи авантуристи укључујући и једног „потомка” Милоша Обилића из Америке, одлучног у намери да пронађе наследство које су му преци оставили. У народу је постојало снажно веровање да је благо могуће наћи, али уз приношење жртве. Закопано злато могло се узети само уз одређени ритуал. Овакве приче постоје широм света, а социолог Вернер Зомбарт тврди да приповести о стицању богатства магијским путем, тачније веровање да је постојало једно „доба акумулације блага”, представља предуслов за појаву капитализма. У Западној Европи такво „доба” трајало је до краја XVIII века, на Балкану столеће касније, када ловце на метале постепено почињу да замењују инжењери који цео регион уводе у индустријску еру.

Није познато да ли је Чедомиљ Мијатовић учествовао у подухватима „лова на благо”. Зна се да је 1892. написао авантуристички роман „Рајко од Расине : приповетка с краја XVII века” у коме се јавља лик монаха испосника, великог чудотворца с многим натприродним моћима, који је истовремено чувар „блага” Немањића у једној пећини у Остри код Чачка, недалеко од планине Вујан и истоименог манастира. Мијатовићев роман карактерише „сладак и китњаст стил”, са пуно моралисања и наивних романтичарско-сентименталних стереотипних књижевних мотива, уз приметан утицај народне епике, бајки и легенди у које се уклапа и лик старца испосника, чувара блага и мудрости живљења. Србија је представљена аркадијским мотивима, а родољубиве тираде књижевних јунака добијају пуно простора. Мијатовић роман, који спада у тривијалну литературу, имао је бројну публику, тако да је до 1929. објављено преко 10 издања. Почетком XXI века поново су оживљене приче о „Немањића благу” на овом простору, уклопљене у шири митски оквир.

Томе је посебно допринео нови роман о лову на благо (Драган Тодоровић, „Куд се деде Немањића благо?”, 2010) који је у колективној свести поново покренуо снажне и укорењене митске представе и симболе (пећина, змија која чува благо, мудри старац), што је изазвало велику пажњу у јавности. Уследила су тајна прековања, звекет пијука и будака и непроверене гласине како су „неки људи” пронашли најразноврсније „драгоцености”. Коначно, благо из пећине у Остри код Чачка „званично” је увршћено у „јавној историји” међу седам најзначајнијих неоткривених блага Србије.

У сваком случају у питању је популарисање прастаре метаморфозе представа о „девојци-змији” на закопаном благу. Архаичне подлоге људске свести имају дубок корен. Као и остала бића - чувари блага, змија испољава хтонске и демонске особине, али се „идентификује са жртвом и има изванредну моћ претварања“. Напоредо са одржавањем представа одвијају се и различити процеси њихових трансформација са архаичном подлогом (уклета девојка - змија, змија – благо). (наставиће се...)

ГЗС/ др Милош Тимотијевић













Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 



























 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 60.834.267 посета
Тренутно на сајту: 61 посетилац(a)