не кука и не жали се, обележиће сутра у чачанском Дому културе седам деценија од оснивања и сви могу с поносом да кажу да је овај воз стигао на осми колосек станице у средишту града, доноси „Политика” у данашњем издању. 
Овде су, испрва, корачала и трчала сиромашка деца по крупној шљаци одбраченој из локомотива и ту је као играчки ас стасао Драган Кићановић, рођен само четири године после оснивања клуба. Касније је доживео светску славу и проглашен за најбољег спортисту Југославије у 20. веку, са недостижним животописом. Играјући за репрезентацију Југослованије на 15 олимпијада, светских, европских и балканских првенстава, Драган је освојио 14 медаља: 9 златних, 3 сребрне и 2 бронзане.
За ову прилику, скромни клуб припремио је монографију „КК Железничар – 1949 – 1999 – 2019” чији је аутор професор универзитета др Светислав Љ. Марковић из Чачка. У њеном првом делу наведени су текстови из претходне повеснице (1949 – 1999) чији су аутори Милован Вуловић и Гвозден Оташевић, док су у надградњи описане две новије деценије.
У Чачку се навек говорило, ако желите некога да сретнете, нека то буде „Код Жела”. Мали бифе поред источног коша на станици, окупљао је деценијама и умне и обичне људе и остао је до наших дана састајалиште пријатеља, жељних разбибриге.
Одавде је, преко других степеница, у америчку НБА лигу отишао центар Радисав Ћурчић (Портланд), на станици је једно време играо и Радмило Мишовић, легенда чачанског Борца и југословенске кошарке. Како је Радмило играо, најбоље је објаснио Драган Кићановић: „Кад сам био најбољи играч Европе, у Чачку сам заузимао тек други положај, иза Радмила”.
- Мени је част што сам на овом месту и водим клуб којег је увек одликовало непоновљиво другарство – каже за „Политику” архитекта Душан Вуловић (57), данашњи председник УО „Жела”.
Вуловићи су, иначе, обележили трајање овог спортског друштва. Душанов отац Милован (1931 – 2018) оснивач је клуба, а Душанов син Илија (27) сада је директор клуба. И сва тројица играла су у „Желу”.
ГЗС/Политика