мештани удаљених Девића који се налазе на падинама планине Голије код Ивањице, имали су свој сопствени извор електричнe енрегије, која је снабдевала домаћинства.
„То је била прва мини- централа, после хидроцентрале на водопаду у Ивањици. Струја је овде у то време била права сензација. Прва централа овде је била 1944. године са дрвеним колом, после су направили 1957. и онда је то кренуло. Ми смо 1965. године имали телевизор, фрижидер и електрични шпорет што је било појам у овом крају. Код нас су долазили из околних села скоро свако вече као на прело да гледају телевизију”, каже за РИНУ, Мирољуб Павловић, на чијем имању се налази некадашња мини-централа.
Омалени планински поток донео је горштацима светлост и прозор у црно-бели свет. Чудној машини испод настрешнице прилазили су са страхопоштовањем. Сељаци су са чуђењем причали о месечини из Голијског потока, многи су се питали како је могуће да се од воде добија струја.
Мирољуб Павловић, фото: РИНА
„Ниси могао људима да објасниш шта то сија унутра, која је то сила. Око куће је било око 7-8 сијалица, цело село се види. Куповане су што веће сијалице само да више шљашти, а колику је деда сијалицу купио пола плочника се видело преко реке”, казао је кроз смех он и руком показао на једну просторију која је била врло значајна, а сад су у њој само бале сена.
„Овде је била вуновлачара, у оно време је била важна као у данашње Дом здравља, ту су долазиле жене доносиле вуну да реде, за џемпере, чарапе, све остале одевне предмете. Да није било тога овде би људи поумирали од хладноће на минис 40 степени”, каже Мирољуб.
Овај планински домаћин открива да кад би окренуо само једно дугме стигло би довољно струје да задовољи потребе два села и да је потребно само очистити јаз, али да су за то неопходне машине или 100 надница ручног чишћења.
„Овај генератор направи осам ипо киловата за сат времена у овом потоку у Голији још од 1957. године, да је среће да ми је ближе кући да превежем ову струју, а откачим ону. Мени би било доста за грејање и потрошњу, не би ми требало више”, истакао је Павловић.
Из тих времена остале су анегдоте о мештанима којих више нема или су напустили овај крај, а кључ од усамљене приземљуше још увек виси на истом месту и сведочи о неким прохујалим временима.
РИНА (ГЗС)
