намернике поздравља кип Милојка Вељовића Вељаша (1928 – 2016), као сећање на човека који је можда непоновљивим делом обележио предузетнички и друштвени живот Горњег Милановца. Споменик је, уочи Цвети, дигнут залагањем овдашњих привредника и остаће да сведочи о човеку и данима кад је насеље поред Деспотовице стасавало у моћно фабричко средиште Србије на размеђу шесте и седме деценије прошлог века.
- Вељовићу припада изузетна улога за развој и напредак наше средине, јер је заслужан за оснивање ПИК - а „Таково”, модне конфекције „Рудник”, фабрика „Металац”, „Звезда” и низа других предузећа, а посебан колектив на том списку биле су „Дечје новине” - поручио је на откривању белега, у свом слову, Дејан Ковачевић, данашњи председник општине Горњи Милановац.
Животопис Вељовићев скоро да је неупоредив, почев од завичајних Ртара код Лучана, одакле је потекао из сиромашке куће.
- Тата је имао само десет година кад је прешао у Трбушане код Чачка, у домаћинство Андрића, за сеоског слугу – каже за „Политику” Милојков син Слободан који данас, наизменце, живи у Чачку и Београду.
Милојко је као двадесетогодишњак био командант омладинске радне бригаде на прузи Шамац – Сарајево и прихватао се председничких дужности у Комунистичкој партији, од Гуче, преко Милановца и Краљева, до члана Централног комитета Савеза комуниста Србије. Школовао се успут, до магистра економије, и 1968. прешао у Београд.
Био је члан (министар) Извршног већа Србије, директор у Савезној дирекцији робних резерви, председник Пољопривредног комбината „Београд” (1981 – 1988) а у том раздобљу ПКБ је саградио чувени комбинат „Кубан” у Краснојарској области, делу данашње Руске Федерације.
Из министарских дана у српској Влади остале су прибележене прегршти разних збитија. Једаред је Вељовић, у у ходнику Секретаријата за финансије РИВ – а, срео председника Српске академије наука и уметности, Велибора Глигорића, с који се већ знао. Уведе га у канцеларију а академик вели до је стигао по позиву ради повећања додатка за академике, који је тада био 10.000 динара. Милојка је наљутило то што је бирократија позвала председника и секретара САНУ да им долазе на врата, и одмах заповедио да се додатак за академике изједначи са оним што примају људи на највишим дужностима у Републици. Дакле, 30.000 месечно.
Другом приликом, кад је усвајан буџет Србије, унео је одредбу да се у стручним службама, где раде углавном седе главе, прими по један приправник на 30 запослених. Ко то не изврши неће примити плату за наредни месец, април.
Године 1970. шеф кабинета председника РИВ -а поручи Вељовићу да делегација солунских ратника, који баш нису били државни миљеници у то доба, тражи пријем. Они би, рекоше путовали у Солун да би положили венце на српско гробље Зејтинлик. Само, немају пара.
Вељовић им је обезбедио два аутобуса чачанског „Аутопревоза” са пратиоцима, преводиоцима и сервисом за послуживање током пута.
Остадоше у неверици.
„Били су збуњени мојим предлогом и тада је један од чланова делегације, санитетски пуковник Српске војске, професор и директор Неуропсихијатријске болнице у Београду др Урош Јекић, извадио неки згужвани папирић, развио га, пружио ми и питао шта видим на том цртежу – ребусу. Очигледно, вршио је тест да би видео да ли сам психички нормалан. Одговорио сам и погодио шта је на цртежу” - сећао се касније Вељовић.
Ратници су кренули о трошку буџетске резерве и то је био први и једини пут после Другог светског рата кад је 35 бранилаца отаџбине посетило српско гробље у грчкој луци.
Милојко Вељовић је, иначе, део живота био у браку са Маријом Баксом, италијанско – југословенском глумицом, једном од најлепших жена свог доба, па је бројне године провео у Италији.
Политика/Г. Оташевић/ГЗС
