у којој је провео радни век, исте је сакрио и на изласку из фабричког круга кад је у његову част загрмео „Низамски растанак“.

Није Миленко Пековић (65) из Ужица у четвртак у 14 сати, пошто је завршио последњу смену у радничкој каријери дугој 45 година и девет месеци, ни слутио шта се дешава на капији. Ту су га сачекале колеге и трубачки оркестар.

- Ћутао је јутрос како никада до сада, тешко му пада што одлази у пензију. На брзину смо се јутрос нас неколицина договорили да му приредимо опроштај. Не зна да га чекају трубачи – испричао нам је један од Миленкових колега из алатнице.

Један за другим, на пријавници на изласку из предузећа, радници „Првог партизана“ на тастеру су чекирали одлазак кући. Читава колона људи... Еда ли Миленка... Ево га на крају колоне... Корача, погнуо главу. Као да му се не мили да изађе.

А онда се проломила труба.

Једну за другом гутао је кнедле стари металостругар, ни сам не верујући шта се дешава, а онда подигао руку. Ћутке је подигао руку и одмахнуо. И колегама и фабрици.

Такође без речи, са оркестром иза себе и многобројним мајсторима, инжењерима, административцима, са којима је провео део радног века кренуо је Миленко ка капији фабричког круга. Нису му дали да иде кући, свратили су га у кафаницу.

Ту је први пут проговорио од како је изашао из погона.

- Затечен сам... Нисам до пре пар минута могао ни да замислим шта су ми спремили... Толике године сам у овој фабрици, многе смо испраћали у пензију, али ниједан није отишао овако свечано, уз трубаче – изустио је једва мајстор Пековић.

Док се весло друштво уседавало на терасу кафане, оркестар је свирао „Одакле си селе, девојано млада“, али уз модификован крај стофе „Из Србије брале, из Ужица града“.

Привхатио и Миленко песму, успут се грлећи и фотографишући са колегама. Званично ће бити пензионер од 1. јула, до тада ће испуцати годишњи одмор и зарађене сате. У алатницу, барем као радник, више неће улазити.

- Сећам се, 17. јул 1970. године, мојих првих осам сати. Мислио сам „ко ће дочекати 40 година, далеко је пензија“. Али, ето, прошло је и више од тога, време је да идем – вели Миленко.

Каже, барем тако су му пренели, да у историји „Првог партизана“ ниједан радник ове фабрике није напунио скоро 46 година стажа као он.

- Могао сам ја да останем и радим још коју годину. Али време је да неко други дође на моје место, много је младих без посла, нећу да им узимам хлеба – испричао је, а онда увис подигао обе руке.

Окаснио је дебело Минеко Пековић јуче на ручак.

Извор: Блиц, В.Л.