Један од њих који већ пола века доноси радост деци је Ивањичанин Рашко Нешовановић. Скоро да нема житеља Ивањице и околних села млађих од 50 година којима Рашко није био Деда Мраз.

Фото: Тадија Савић

„Све је почело сада већ давне 1971 године,када ме је један пријатељ позвао да играм Деда мраза у његовој фирми-сећа се свог почетка Ивањички Деда мраз-Иако сам имао доста искуства устеченог у бројним наступима пред јавности овај позив изазвао је у мени велико узбуђење и трему.Знао сам да пред децом нема инпровизације и да се треба спустити на њихов ниво.Био сам пресрећан када се све лепо завршило али тог дана сам се инфицирао са улогом Деда мраза и тај вирус ме и данас држи.”, рекао је Нешовановић.

За протеклих педесет година Дедамразовања Рашко се сусретао са бројним интересантним догађајима. Све те догађаје он ће пренети у књигу коју пише а везана је за дугогодишње Дедамразовање.

„Интересантно је да сам био и Деда Мраз деци и њиховим дедама и бакама, било је и интересантних догађаја. У једном селу било је само петоро предшколаца три девојчице и два дечака. Попричао сам са њима и када сам дечаке упитао шта ће да буду кад порасту обојица су као из топа одговорила "полицајац" када сам се опростио од њих један од дечака је потрчао за мном и узвикнуо "Деда Мразе, да ми идуће године донесеш пендрек". Још интересантнији је био сусрет са једном Ивањичанком. Зауставила ме је на улици у уз осмех рекла "Ти си Рашко једини мушкарац чију слику уз мужеву смем да држим у кући", наравно алудирала је на слику њене деце са Деда Мразом”, прича Рашко.

Смењивале су се гемерације деце и како сам Рашко каже да је водио евиденцију колико их је обрадовао тај списак би био дугачак као телефонски именик.

„Памтим и неке тужне тренутке то се пре свега односи када сам Дедамразовао код деце ометене у развоју. Боже, како су се та деца обрадовала поклону. Миловали су ме и љубили срећна као никада до тада. Још један догађај ми је остао дубоко у сећању. Доделио сам један мали пакетић једном дечкићу,а одмах затим други дечак примио је велики пакетић да га је једва носио. Дечак са малим пакетићем пришао ми је са сузама у очима и пита "Хоћу ли и ја добити велики пакетић" брзо сам реаговао и рекао му да ће наредне године он добити још већи пакетић, а његов друг мали. То га је мало умиртило, али остаје горчина што имућнији родитељи купују богате пакетиће својој деци док они сиромашнији дарују скромне поклоне”, прича Рашко.

Рашко је најавио крај Дедамразовске каријере још прошле године, али позив да поново обуче костим Деда Мраза и за овогодишње Дедамразовање са децом није могао одбити.

„Кад помислим колико ће се деце обрадовати сусрету са Деда мразом поколебало је моју одлуку да Црвени костим окачим о клин.Поново сам почео да припремам свој програм за сусрет са децом и по који пут одлучио да ово буде завршетак моје Дедамразовске каријере”, истиче Рашко.

Улога Деда Мраза за Рашка траје целе године на улици га многи ословљавају са Деда Мразе и радо са њим евоцирају успомене са доделе пакетића

„Срећу ме родитељи деце и са осмехом причају како су се њихова деца повезала са ликомДеда Мраза. Имам обичај да приликом сусрета са децом кажем да ако их маме и тате грде и кажњавају да окрену број телефона 111 и позову Деда нраза да среди ситуацију. И урраво неколико родитеља ми рече како су грдили децу а она узимају телефон и окрећу број који сам им дао да позову у помоћ Деда мраза”, казао је Рашко.

Сигурно је да је посао Деда мраза у неку руку хуманитарна делатност, па није чудо што се дружење са Деда Мразом памти вечно.

ГЗС