Ипак жилави опанци још увек нису надиграни на сеоском подручју где се баш у ове дане зачује фрула и заигра народно коло у препуној сали као што је био случај у Прањанима синоћ.

Снежна вејавица није омела бројне поборнике српске двојке и народног кола, које је ових дана добило највеће признање стављањем на Унескову листу културне баштине човечанства.

А играча са свих побрђа Сувобора и подсувоборских села. Тако је из села Ручићи у прањанску салу стигао Жељко Бојовић, преваливши скоро 30 километара у једном правцу.

“Дошао сам и није ми жао пута. Волим народно коло, то је моја разонода. Добро играм, добро радим и добро се веселим. Мој чукундеда је био играч, отац такође, а ја сам самоук и једноставно кад крене коло ноге саме хватају ритам” вели Бојовић стресајући снег са гуња који је већ ухватио покорицу.

Међутим, нема добре игранке без праве музике. Скоро ни један оркестар не може напунити Дом, шатру или окупити толико света на обичну пољану као што то чини “Гоци и његови момци” у последњих пар година.

“Срећан сам што се ова музика, а то није само мој утисак, увелико враћа на ове просторе. Свирамо широм света и где се год појавимо заиста је “луда кућа” као и вечерас овде. Можда ми нећете веровати, али ове године на Малу Госпојину у Чајничу смо свирали пет ипо сати коло и то непрекидно у цугу, браћи Комарицама. Замисли те када коло игра не прекидно неколико сати, али то није рекорд. Имали смо случај када смо свирали седам сати. То ко издржи положио је” каже Горан Ивановић Гоци за Глас западне Србије.

Али коло је изгледа тек почело сезону. Већ наредне суботе звуци Моравца са “Гоцијем” напуниће Дом у Трбушанима, па онда редом. Уосталом дуга је зима.

Многи кажу да је српски опанак на управо овакав начин изборио, рекло би се герилском борбом, заслужено место на листи УНЕСКА.

ГЗС / Милица Папић