Нови роман Добрила Ненадића: „Јевђеније” 


Vučić se danas obraća javnosti              U Srbiji danas još toplije, do 28 stepeni              Prvo su podgrevali proteste, a danas pitaju što kasni otvaranje - evo šta im je Todorović odgovorio              Gold gondola u izmenjenom režimu rada od 2. aprila              Gradovima i opštinama sredstva za inovativna rešenja u saobraćaju, akcenat na bezbednost dece              Besplatni mamografski pregledi u Ivanjici: Zakazivanja od 1.aprila              Požeški odbornici usvojili planove i programe za ovu godinu opštinskih preduzeća             

 
Нови роман Добрила Ненадића: „Јевђеније”
Trenutno na sajtu: 466       |       Podeli:
15.12.2018 | 0 коментар(а)



Ариље - Један од највећих живих српских писаца, Добрило Ненадић, отпочео је ових дана рад на рукопису

новог романа, под називом „Јевђеније”. Мајстор старосрпске прозе и наш пријатељ из Ариља доставио нам је првих неколико страница рукописа и стављамо их на увид читаоцима Гласа западне Србије. И на задовољство, надамо се... Роман ће почети овако...

                                                      Димитрије

 

Срели смо Јевђенија!

Као да смо утвару срели. Говорило се да је скончао негде у недођији, да му се ни гроб не зна, а он жив, здрав, крепак, дебео, задовољан и богат!

Баш тако - богат.

Стотину пута се показало као тачно да ништа није онако како се верује, него је онако како заиста јесте, најчешће супротно од онога што се около у народу прича.

Сусрели смо се у свратишту са чудним именом Старовла кога су ортачки држали Јевђеније и његова три ортака трговци Љубаш, Радаш и Радован Врана.

Збило се у селу Кречкову крај газа преко Љуштанскога потока, на том старом друму где су се непрекидно сусретале трговачке поворке: оне које иду на југ и оне које путују према северу.

Уморним путницима се ово место указивало као дар божји, да застану, да предахну и да се окрепе, да уморне товарне коње нахране, напоје и одморе , да водом напуне мешине и буце, да и сами поједу нешто ваљано и да разгале вином душу и гушу.

Јевђеније и његови ортаци на то су и рачунали па су се потрудили да путницима у свему удовоље дакако уз обилату зараду.

Глинени лонци, а у лонцима се крчкају масни гулаши од поврћа, печурки и меса, глинене црепуље са хлебовима и питама од сира, јаја и павлаке, шиљци над жаром на којима се врте прасићи, јарићи и јагњићи, бакарни тигањи на којима цврче кечиге и бодорке, пастрмке и шарани, месната сланина и пилећа крилца.

Нема тога ко би одолео овим рајским мирисма који су се ширили унаоколо драшкајући ноздрве те су и најтврђи подлегали искушењу да се маше за кесу како би подмирили зов чрева својего.

 

                                                 Јевђеније

 

Колико год је Матија брбљив толико је грбави Димитрије ћутљив. У првога су речи у вишку, у другога у мањку.

Наговорио сам их да остану у свратишту Старовла, о мом трошку, док се не опораве од туге и гладовања.

Зашто су њих двојица побегли, нисам могао да докучим.

Толико су журили да ништа нису понели, чак ни прибор за паљење ватре, чакмак, кремен и суву трудову печурку.

Хтео сам да сазнам зашто је челник Милош Јевтовић звани Дадара убио Лаушеву жену Јелену и бившег монаха, чудотворног видара Доротеја из манастира Вратимље који је многе излечио.

Излечио је и мене када су ме они дрипци испребијали да ми отму кесу са кованицама и драгуљима којом ме је господар Лауш обдарио.

Умало нисам главом платио и радије сам изабрао да ме на смрт премлате него да ме опљачкају. Кесу сам сачувао захваљујући својој тврдој глави а живот дугујем драгом и несрећном чудотворцу.

Више сам сазнао од Лаушевих коњаника којима је заповедао Кирча и од стрелаца и копљаника које је предводио Пипац, дакле од људи који су само нешто начули да се прича, него од ове двојице који су то својим очима гледали.

Војници гладнице и пијандуре сатирали су све што би се пред њих изнело. Прождерали су гомилу врућих хлебова и пита, да не помињем хрпе печења, лонце гулаша, и мешине са вином.

Сазнао сам да се Исидор Алемпијевић звани Кирча заповедник Лаушеве коњице само претвара да тражи Дадару док он све време у ствари трага само за лепојком Јањом док га судбина Дадаре нимало не занима.

Седео је мрачан и горак, ако би узео корицу хлеба то му је било све а вино не би ни погледао а камоли да га пије. Иза леђа су му се његови коњаници ругали ваљда да се освете за сва испаштања која су од њега трпели док их обучавао.

Када би их ухватило вино свашта би трућали али ни тада, чак ни они најбезобразнији, нису се усуђивали да гласно говоре да их не чује јер ако би их чуо рикнуо би као рањена звер, тргао би мач обневидео од беса и млатио би њиме док нечију главу не би одрубио, руку одсекао и црева просуо.

Репати им није дао мира, несношљиви свраб би их терао да чешу језик па су, упркос страху од свог разјареног заповедника, протурали гласинe говорећи да је Дадара Јању отео и против њене воље је одвео а шта јој све ради то баш и није сасвим објашњено, прича се мења зависно од маштовитости причаоца, неки пакосници понављају оне најзлобније измишљотине говорећи како су се Дадара и Јања здупили па му се она уопште не опире, него му, кад јој дође слатко и мило, зарива нокте у леђа и петама туче у гузове.

                                                 Матија

Ваља нама наш Јевђеније. Да њега није било ко зна како бисмо нас двојица преживели. Димитрије каже да је он један велики препредењак, да ништа не чини а да није потанко израчунао како да се овајди. Може бити, али тачно је и то да је он и један спретан и вешт човек. Дабоме, он није никакав светац али се разуме у посао, уме да увећава свој иметак, од једног сребрењака начиниће два, тамо где већина губи, он добија.

Слушао сам га пажљиво.

Каже: ако смо решили да заједнички радимо, онда ћемо успети само ако су сви задовољни и ако свако од нас држи до свога рачуна. Ако пак један добија, а остали немају ништа, онда то води у пропаст, ортачина ће се распасти, ортаци ће се разбежати свако на своју страну па ће напослетку пропасти и онај који је све хтео да приграби за себе.

Предложио нам је да останемо у свратишту Старовла јер је ту велика гужва, где је много народа ту је и много посла, где има посла - има и зараде.

Димитрије се опирао. Каже да смо се нас двојица упутили на југ, према мору па и преко мора, све док не побегнемо од злих и покварених као што су Никанор и Дадара и њима слични и док не нађемо место где ћемо моћи да живимо јер смо сиромашни и прости људи, такорећи скитачи, доста нам је невоља, гледамо да се уклонимо пред моћницима а не да им пркосимо и да их изазивамо. Скрасићемо се тамо где нас нико неће питати ко смо, шта смо и одакле смо.

Такве земље нема, каже Јевђеније.

И он је тражио али је није нашао. Једино ако нађете неку коју људи још нису открили и населили.

Останите ви овде док се не опоравите и док не зарадите довољно како бисте се ваљано опремили за своја далека путовања на које сте решили да кренете.

Јевђеније је обећао да ће крити наше тајне намере да нас неће одати, али шта је овде уопште могло да се склони од радозналих очију и ушију међу толиким мноштвом промућурних и препредених.

Убрзо се сазнало да смо нас двојица, Димитрије и ја, бивши монаси из манастира Вратимље који су због својих грехова рашчињени и протерани.

Он нас је одао. Нема ко други. Он!

Димитрије се згрануо. Зашто, зашто, зашто – понављао је и само што се није заплакао. У последње време је иначе лак на сузи,

Јевђеније нас је тешио.

Осрамоћени сте, протерани али и даље учени јер ништа вам нису могли, што сте имали у глави то и даље имате ако су вас као грешнике осудили и одбацили, остало вам је оно најдрагоценије, све што сте знали, умели и могли.

Знали сте и знате да пишете, читате и сликате, знали сте и знате молитве за све прилике, за венчања, крштења и опела како за радост тако и за тугу. умете да опојете мртве, да тачно изговорите и отпевате молепствије за здравље и за срећу.

Не, не. Бог нас више не чује.

Молитве изговарамо само за себе и то нечујно не отварајући уста. Отац наш небески нас чује, ако нас чује. А људи? Избацили су људи нас, избацићемо и ми њих.

Напослетку смо пристали да останемо неко време али само да радимо неке просте послове. Ја сам без двоумљења прихватио да окрећем ражањ и печем прасад, а и Димитрије се латио посла, седео ја уз лонац и одржавао ватру.

                                               Димитрије

Вићентије кожар. Глават и кракат. Стоји му вратина као у вола. Испод чупавих веђа ситне и радознале очи. Нос осут квржицама. Разметљив и наметљив. Хвалисавац. Све зна, у све се разуме, једино што није писмен, не уме ни да чита ни да пише па је зато дошао да мене и Матију узме под најам, плаћа поштено и више него Јевђеније, јер свако зна да је тај шкртац, нема оног коме није остао дужан, медна уста а лажов невиђени.

Мени је одмах било јасно да га је баш тај исти Јевђеније послао и научио га шта све треба да каже, али нека их, баш да видим шта хоће.

Намерава да начини црквицу брвнару, да намести неколико икона и богоугодних призора из Светог писма па би при црквици отворио продају икона и белешкарницу где би се разна писмена израђивала, испис из светих књига, разне трговачке нагодбе, оставинске опоруке и све тако.

Погледам Матију по који пут. Тесно му, неудобно. Једва се уздржава. Рекао би нешто али неће због мене, снебива се да се у разговор умеша. Знам, ништа он не мора да каже, читам му са лица шта би хтео. Море, пристао би тај на нагодбу са Вићентијем, не мари много за његове смицалице, не верује ако је икада искрено и до краја веровао, у завет сиромаштва и скромност. Не би одбио да му један удели колико толико више него што даје други. На то Вићентије и рачуна. Осетио трулу даску на нашем чамцу и где треба да буши.

Размислите, каже, вас двојица, добро размислите а ја вам јемчим, нећете се покајати.

То рече и оде.

Није измакао ни стотину корака а Матија насрну на мене.

- Зашто ниси пристао?

- Зато што нисам. И нећу.

- Ти мантију још ниси скинуо. Умрећеш а скинути је нећеш. Moжда те огласе за свеца или барем за преподобног.

                                                Матија

Појавио се Пипац. Претрнули смо од страха помишљајући на најгоре: да ће нас везане одвести на Лаушеву кулу. Није било тако. С њим је дошао стари копљаник Вучихна да нас моли за помоћ, ако ико зна лека знамо нас двојица јер смо гледали шта чини Доротеј па смо од њега научили вештине видања.

Син јединац му је оболео од опаке болести, патио је од неподношљивог бола у глави, по цели дан је вришто и преклињао оца да га убије и да га мука ослободи.

Очајни отац Вучихна је на све стране тражио помоћ па је напослетку отишао Доротеју на Сабориште али га није нашао.

Ни њега, ни нас двојицу, бивших монаха који смо с њим тамо живели.

Нестали су Дадара и Јелена, па је Лауш дигао на ноге све житеље жупе да их траже.

Млади соколар Андрија је открио песковиту чистину у честару. Случајно је угледао црну и углачану дршку Дадариног копља. Покушао је да га извуче из земље. Упињао се али није могао. Позвао је помоћ и тако је откривен Доротејев и Јеленин гроб.

Раздвојили су их и опремили за сахрану, Јелена је била госпа високог рода, властелинка, жена намесника Жупе моравичке, Доротеј је био видар чудотворац који је спасао Лауша.

Све је морало да се доведе у ред и да се сачува част и образ пронијера и намесника.

Осим Богдана, Јаглике и Милоне у које је Лауш имао највише поверења, нико други није имао приступа. Шта се ту збило знамо Димитрије и ја. И њих троје, Богдан, Јаглика и Милона али њих је можда Лауш богатим даровима подмитио да ћуте, и да никоме никада не кажу шта су видели.

Нагађаће се. Свако ће са своје стране дотурати по који брабоњак, неко ће украшавати, неко кварити па ће се можда Милона и Јаглика јавити као да су се, рецимо, клеле како су оно двоје пострадали а да се међу њима ништа грешно није догодило и да их је онај лудак и зликовац Дадара невине убио.

                                                Димитрије

Дадару живог неће ухватити. Он добро зна шта га чека. По законима и обичајима краљевства натераће га да из воде вади врело гвожђе. Ако не испече дланове биће ослобођен кривице и неће му се судити а пошто се тако што не може и неће догодити јер су се чуда дешавала само у доба Спаситеља, њему следују паклене муке и за живота и после смрти. Ушкопиће га, одсећи ће му руке, уши и језик па ће га на крају спалити на ломачи.

Ако се обелодани моја и Матијина кривица ни ми нећемо проћи много боље. Једино нас може спасити ако би Лауш одлучио да нас прикрије јер када пукне брука тада би се и он сам изложио порузи и спрдњи. Осталa би му репина да се за њим вуче, брука која се никаквом осветом и казном не би дала уклонити јер би је погани језици стално изнова оживљавали.

Преостаје нам да нагађамо и да стрепимо, јер ово може да крене и на једну и на другу страну. И да се горко кајемо због лудости које смо починили а и настављамо да чинимо јер уместо да бежимо што даље одавде, ми смо послушали Јевђенија и остали да пркосимо.

                                                Јевђеније

Рекао сам Димитрију и Матији, да су учинили велику лудост, да су поступили као две будале када су сахрањивали Јелену и Доротеја. Учињена је грешка али им упркос томе нико ништа не може. Могу сви да сумњају у њих двојицу али их нико није видео, никакав траг иза себе нису оставили, киша је све опрала и поравнала. Нашалио сам се када сам им рекао да не морају да се праве луди када луди јесу, довољно је да ћуте и да слежу раменима кад их ко буде питао шта се те ноћи заиста збило...

ГЗС/ Г. Оташевић




PODELI:








Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
032 347 001
redakcija@glaszapadnesrbije.rs

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 155.849.559 посета
Тренутно на сајту: 465 посетилац(a)