Трећи по величини град Русије, основан 1893, напредак је дочекао током владавине Јосифа Стаљина јер је тада устоличен у индустријски центар Совјетског Савеза. Чува у свом летопису податак да је сеоба војне индустрије преко Урала овамо током Другог светског рата омогућила победу Русима у Стаљинградској бици, док у потоњим страницама те богате књиге стоји да је Новосибирск израстао у царство научника. Тако је и данас.
Путници из вагона Транссибирске железнице, тек приспели из руске престонице, скоро да су били опчињени изгледом станице у Новосибирску, највећој на траси ТЖ од Москве до далеког Владивостока. Да, јесте "вакзал", али пре личи на музеј, отмено уређен, и још импресивније изгледа кад се погледа из улице која води ка средишту града. Удешена складним бојама, станица изазива посебан осећај мекоће и топлине у сибирском велеграду где зими, због сурове континенталне климе, температура пада на минус 40.
Погледа са брода који, нешто касније, сече реку Об, сведочи да је реч о модерно уређеном граду који је постао велика заједница савремене архитектуре и облакодера, и доказ какав процват Русија бележи у Путиновој ери. Додуше заустављен је санкцијама запада и свиме што се предузима против Русије, али човек може лако да назре како ће се сви ти кранови на градилиштима, тренутно примирени, за који дан ипак покренути, поново. Напредак овог града, осведочили смо се путујући Транссисбирском, јесте слика свега што се у унутрашњости, ван Москве, одиграва у најпространијој држави света.
Најновији архитектонски склоп потврђен је сојеницама начичканим на обали Оба, па људи који живе и раде у Новосибирску одиста имају прилику да уживају у чарима реке која делује импресивно, не само логиком величине коју има. Чистоћа пруге, колосека и станице у Новосибирску само употпуњују слику нечега што се зове корак напред. Намерник, за трен, може да помисли да је у Сан Франциску или Токију.
Посебност Новосибирска (1,4 милиона становника) према свим руским градовима милионерима (има их 13), огледа се и у постојању града научника, или како домороци кажу Академгородока. Настао је у близини Новосибирска, 1957. Тај почетак повезује се с процватом совјетске науке доживљене у ери „Спутњика”. Академски град, може се рећи, делује разбарушено у савременим условима, и понекад је тешко назрети да иза канцеларијских врата седе тимови научника који, бавећи се фундаменталним истраживањима, стварају основу за оно што ће сутра Русија у области примењених истраживања лако моћи да оствари. То говори колико после кризе, изазване деведесетих, и транзиционих процеса који су довели до ломова и сиромашења у Русији, прилике иду другом стазом.
Новосибирск: Центар науке и културе, фото: Ђорђе Ђукић via Политика
Задање у којем послује и ствара углавном инжењерски кадар посвећен информационим технологијама, више је лего коцка него класична архитектура, па и то прича којим интензитетом град научника иде напред. Та фасцинација, изражена кроз геометрију размахане грађевине, и чињеница да се у унутрашњости могу видети називи огромног броја познатих компанија из овог сектора, доказује да је концентрација памети овде таква да је само питање дана када ће да буде одбелодањено шта је то ново што свет потпуно не познаје. Или ће се видети кроз примену тих открића, у цивилне сврхе не само у војне, шта је тим даровитих људи изнедрио у својим трагањима.
И мали детаљ говори да је то практично град у граду. У Центру за науку и културу Академгородока, овако или онако, боравила је културна елита планете. Не постоји уметник на гласу, не само у Русији већ у свету, који није гостовао у том простору, што је омогућило широком спектру научника који ту стварају да уживају у благодетима уметности. Насред пространог антреа у далеком Сибиру стоји клавир где је написано, на руском и енглеском: „Свирај ме”, или „Изволите, свирајте”, што значи да сваки посетилац има могућност да музицира на том инструменту. При чему је сама атмосфера таква да ће то себи приуштити само онај ко одиста уме добро да влада нотама и пијанином.
Обједињавање онога што се зове фундаментално и примењено истраживање, са нечим што јесте унутрашњи миро у души, говори да се тим умним људима даје прилика да део дана проживе на један опуштенији начин.
У тој модерној грађевини, коју сада заузимају таленти за истраживања у области ИТ - а, нисам могао да видим никога старијег од 27 година. Упитао сам, знатижељан, неке од њих, чиме се баве? Рекли су ми сви исто: углавном софтверским решењима која ће касније унапредити живот у многим областима. Почев од медицине до свемирских летилица. Од саговорника, толико.
Остаје, као и на сваком путовању, нешто што се не може сликом забележити. То су, рецимо, шетње градском пијацом веома богате понуде, пре свега. Ту се може купити све што нуде самопослуге у највећим градовима наше кугле, уз привлачан парадајз и воће које одраста у оближњим окућницама. Томе ваља додати, обавезно, производе пчела са Алтаја. Из града се одмах практично креће на тај планински венац, богат скијашким стазама. Домаћини су нам искрено, верујемо на реч, казали да су цене у тим зимским центрима можда и надмашиле оне из швајццарских и француских скијалишта, чувених имена, али у Русији постоје људи довољно богати да могу себи то да приуште, и довољно решени да троше у својој земљи.
О отворености руске душе на улици? Мештани су видели малу групу туриста из Србије и једноставно пришли, препознавши по нашим лицима, како кажу, "словенску браћу". Замислите такву лепу реч у бескрајном Сибиру? Искрено су нам се обрадовали, као и ми њима. Уосталом, код свих поколења у Русији данас се види да њихов одлазак у цркве, рецимо, није помодарство већ повратак изворном принципу везивања за православље и поновно откривање старог, доброг, исконског патриотизма. Живот им враћа бољом страном, јер овај народ напредује, ако посматрамо и наоко ситнице: како свадбују, шта облаче кад полазе у цркву, колико уживају у ресторанима, и шта данас стоји при руци студентима широм Русије.
То су слике не само из Новосибирска, већ и свих градова на Царској прузи, на пример Јекатеринбурга, Краснојарска и Иркутска. Водич нам у расторан вагону, држећи важан тон, каже: "Уколико Рус бар једаред није путовао Транссибирском железницом, он и није Рус".
Политика/Ђорђе Ђукић
