Иконостаси за живот светиња: Лазовићи из Бијелог Поља украшавали српске храмове од Дечана до Шибеника 


U Srbiji danas temperatura do 23 stepena              U Skupštini danas konsultacije o izboru zamenika predsednika radnih tela              Novopazarski srednjoškolci najbolji u regionu              Plan rasturanja Republike Srpske!? Dodiku rade o glavi, ucene stižu i predsedniku Srbije              „Dodatna nastava” za najperspektivnije mlade fudbalere Borca              Zašto investirati u Zlatibor - 10 biznis ideja              Donacija Ženskom centru Užice              Rekonstrukcija fontane na Gradskom trgu             

 
Иконостаси за живот светиња: Лазовићи из Бијелог Поља украшавали српске храмове од Дечана до Шибеника
Trenutno na sajtu: 461       |       Podeli:
04.01.2021 | 0 коментар(а)



Готово да је тешко пронаћи неки од православних храмова на просторима од Старог Влаха

до Јадранског мора, у коме се не могу наћи дела сликара, оца и сина, Симеона и Алексија Лазовића из Бијелог Поља.

Стварајући на великој територији у релативно дугом периоду, од средине седме деценије 18. века, па до краја треће деценије 19. века, у тешким годинама српског народа под туђинцима, оставили су велики број појединачних икона и иконостаса.

На трагове богатог наслеђа указује ужички историчар уметности Драгиша Милосављевић у књизи "Сликари Лазовићи и њихово доба", сабирајући дугогодишње трагање, као и више истраживача баштине.

„И даље се најстаријим радовима родоначелника сликара Лазовића, попа Симеона, сматрају иконе из златиборског села Сирогојно, где је оставио запис на царским дверима: ’Сија двери изобрази аз грешни зограф Сименон Лазовић, от мјеста Бијелог Поља, Бог да прости: на 1764’", наглашава Милосављевић.

Две године касније, поп Симеон обнавља иконостас у манастиру Пустиња, код Ваљева. Следеће дело је иконостас цркве брвнаре у селу Кућани, засеок Пета, на планини Муртеници, потписан 1780. године. Сликајући иконе, често у празним и полупразним храмовима, враћају у живот низ запустелих или порушених светиња, последњи рад оца и сина, пред сеобу у Приморје, био је иконостас у манастиру Свете Тројице у Пљевљима.

„На самом крају 18. века селе се у Боку которску, прихватајући неупоредиво веће и компликованије послове од оних које су радили за скромне богомоље Старог Влаха и ужичког краја. Ликовно искуство развијеније и образованије средине утицаће на њихов рад у каснијем периоду", записао је аутор књиге, објављене у издању Музеја у Бијелом Пољу.

Велика популарност коју су Лазовићи стекли отворила им је и врата Пећке патријаршије, док је последњи заједнички рад Симеона (умро 1814. године) и знатно талентованијег Алексија, а уједно и највећи и најзначајнији посао који су Лазовићи извели био на великим иконостасима у Дечанима.

Алексије Лазовић сликао је иконостасе и поједине иконе у Мостару, Шибенику, у храмовима Старог Влаха, затим иконе и животопис у Малој савинској цркви, у Режевићима, Подима, Баошићима, Студеници, Милешеви, Крагујевцу, као и многе друге.

„Својеврсном лабудовом песмом и круном његовог рада могу се сматрати царске двери и више икона из Никољца код Бијелог Поља, које је непосредно пред смрт завршио. На породичном псалтиру забележена је 1837. године смрт Алексија Лазовића, ’бившег иконописца српског’", казује Милосављевић.

Рад Симеона Лазовића у цркви у Прилипцу

Лазовићи су сликали иконе на извесним искуствима византијског иконописа, руководећи се углавном захтевима црквених кругова. Истраживачи указују да је од великог значаја заоставштина у манастиру Никољац код Бијелог Поља. Овде су цртежи световног карактера, као део неког приручника, затим велики део листова - припремљени или незавршени сликарски предлошци коришћени у сликању. То је највећи број типова Богородице са Христом или цртежа Исуса Христа, старозаветних пророка, јеванђелиста, апостола, архангела, као и сцена из Старог или Новог завета.

У никољачкој ризници налази се и знатан број копија из штампаних књига, које су долазиле из Русије, а занимљиви су и бакрорези западног порекла.

Бројни записи са маргина рукописних и штампаних књига библиотеке у Никољцу приказују Лазовиће као културне мисионаре. Они су откупљивали црквене књиге на базарима Сарајева, Гусиња и Мостара, шаљући их у Никољац или други храм. Тако, на више места, мање познат члан њихове породице Димитрије Лазовић упознаје да су књигу откупили од безбожних агарјана и приложили у храм Светога Николе, на „реци Лиму, близу касабе Бијело Поље". У Сарајеву су откупили минеј „от проклетих агарјана, када хараше Мораву".

 

Новости, Д. Гагричић / ГЗС




PODELI:








Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


crkve ikonostasi lazovici oslikavanje bijelo polje

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
032 347 001
redakcija@glaszapadnesrbije.rs

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 155.801.918 посета
Тренутно на сајту: 461 посетилац(a)