потресно сведочанство о историји овог краја у новијим годинама, посвећено пре свега НАТО бомбардовању у пролеће 1999. Књига је настала благодарећи залагању власника ГЗС – а Гвоздена Николића, аутор је уредник у овој кући Гвозден Оташевић и на 303 странице од заборава су сачувани многи подаци што ће остати за памћење.

Штампање су омогућили „МБ Наменска” из Лучана и Глас западне Србије, ликовну обраду извео је Миленко Савовић, власник предузећа „Артера”.
Ево како је ово штиво, сажето у уводном слову, представио Милун Тодоровић, градоначелник Чачка:

„Најтеже пролеће у савременој историји Чачка – 24.3. - 10. 6. 1999. - још борави у сећању свих мештана који су се том часу затекли у овој долини уз Западну Мораву, у побрђу, или селима по Јелици, Каблару, Вујну, Острици и Буковику. И никад неће из тог памћења отићи јер смо сви, заједно патећи и заједно пркосећи тих 79 дана, изгубили представу о времену.

Нисмо делили дан од зоре, ноћ од освита, подне од сумрака, већ смо живели од једне до друге сирене. Не дрхтећи од страха, већ усправно чекајући судбину која нам је била за стопама.

А у потери против једног, на правди Бога обележеног народа, биле су највеће војне силе на планети, бездушно и са безбедних даљина, из авиона и подморница и са бродова, стрељајући пастире и ђаке, цркве и гробља, камиончиће што превозе раднике да би зарадили кору хлеба за чељад, велике фабрике и мале привинцијске возове што иду негде на југ, аеродроме и трафо станице, старице које живе саме негде на изласку из града, бурад са ракијом и везене столњаке у сиромашкој кући на планини. Гађали су све, па још по неколико пута то исто.

Наша је дужност да, као Светосавци од искони, опростимо џелатима, али да то пролеће никад не заборавимо.

Обавеза нам је, исто тако, да навек памтимо сваког нашег брата који је тих дана дао живот за Отаџбину. Тако је и зато је настала ова књига, као незаборавник за све Чачане погинуле у последњој, чемерној деценији 20. века, или оне који су се у том часу, у недоба, затекли са нама.

Народни и људски обичај је да се обележи нечији одлазак и Чачак је то до сада учинио на неколико начина. У парку између железничке и аутобуске станице у Чачку 24. марта 2009. освештан је и откривен споменик подигнут мештанима који су положили животе у последњем рату. Крајпуташ од драгачевског пешчара, висок два метра, обликовао је Живорад Максимовић, вајар из Чачка, и подигли га грађани овог места с поруком путнику намернику: „Овај спомен нека те подсети на све ратнике из општине Чачак који своје животе жртвоваше у ратовима на простору некадашње Југославије од 1991. до 1999. године. Нека њихова борба не буде заборављена а жртва узалудна.”

Пре тога, погинулима су посвећене две мермерне плоче: једна на главном улазу у Скупштину града Чачка, друга у ходнику Полицијске управе у нашем граду. Ни сам не могу да докучим због чега, Чачак је прескочио једну своју велику дужност: да сабере имена свих погинулих у ратовима 1991 – 1999, да прикупи бар основне податке о тим људима и макар им се на тај начин одужи. Тог задатка латио се, ево, дописник „Политике” и уредник Гласа западне Србије из Чачка, Гвозден Оташевић, годинама прикупљајући документе до којих се могло доћи, и унео у ову књигу. Тај списак, видимо, садржи 55 имена, војника, официра, цивила, полицајаца.
Као верујући Србин кажем у овом часу, са бескрајним поштовањем: „Збогом, браћо, лака нека вам је српска земља”.

Градоначелник Чачка,
Милун Тодоровић
Чачак, марта 2019.
Глас западне Србије ускоро ће на свом порталу поставити линк за електронск издање ове књиге.
ГЗС