за својих осам векова чак три пута је била претварана у џамију али је сваког пута, кад околности дозволе, на њено кубе враћан православни крст. Чудновату повест древне цркве описали су историчари овдашњег Народног музеја, Делфина Рајић и др Милош Тимотијевић, у управо штампаној судији под називом „Храм Светог Вазнесења господњег у Чачку”- доноси данас „Политика” у штампаном издању.
- Најсевернија област у држави великог жупана Стефана Немање била је шира околина Чачка, којом је до 1189. године управљао његов брат кнез Страцимир, рођен пре 1110. а умро око 1190. Он је у тадашњем Грацу, претпоставља се да је то садашњи Чачак, у раздобљу од 1186. до 1190. изградио и довршио своју задужбину, Богородицу Градачку, што је утицало на подизање манастира на планинама Вујан и Јелица и у Овчарско – кабларској клисури. Данас је то православни храм Светог Вазнесења господњег – каже за „Политику” Делфина Рајић, директор Народног музеја у овом граду.
Црква у Чачку, у данашње време, фото: Миленко Савовић
Чачак је, према османском попису из 1476. био село са свега десет домова и опустелим манастиром, под управом тврђаве Островица на Руднику. Успен овог насеља, као оријенталне османске касабе, био је постепен. Чачак је 1516. имао само три домаћинства, без муслимана, са затвореном богомољом али редовним пазарним даном, после чега је уследила већа исламизација места.
По попису из 1560. то је касаба са 118 муслиманских породица којом доминира камена џамија коју је Хајрудин – емин отворио на зидовима Богородице Градачке. Имала је звање царске фетхије (победничке, освајачке) џамије. Убрзо је, 1663, Чачак имао седам џамија, три медресе,три текије, четири основне школе, два хана, један амам и туце дућана.
Напредак насеља прекинули су у следећих 15 деценија ратови, разарања и расељавање раје. Џамија је накратко (1718 – 1738) поново претворена у цркву али је поново допала шака османској власти и још једаред постала муслиманска богомоља.
У Првом српском устанку Чачак је заузет 1805. и џамија је још једном постала црква, али само до 1813. кад се Турци без борбе враћају у Чачак и у храм доводе хоџу. Коначно, турско становништво постепено се исељава 1825. и џамија се још једном, девет година касније, претвара у цркву. То је уједно био крај постојања оријенталне касабе а храм је по жељи Милоша Обреновића посвећен Вазнесењу Христовом - Спасовдану (спомен битке на Љубићу) који постаје градска слава (и данас је), а Чачак се проглашава седиштем Ужичке епископије.
„Током 19. века црква у Чачку је четири пута претрпела многе архитектонске измене, али је у својој основи и даље задржала и елементе џамије. То нису променили ни опсежна обнова 1926 – 1929. ни покушају да се храму врати средњовековни архитектонски лик” - наводи се у студији Делфине Рајић и др Милоша Тимотијевића.
ГЗС/Политика
