довека талац родних гудура Вигошта, и увек једног ува усмереног Гучи, док траје највећа игранка у српском табору.

– Дабоме, памтим и почетке нашег вашара у Гучи. Ту је био умешан стари чачански арамија Бранко В. Радичевић Мачиста, претеча сексуалне револуције у овим крајевима, бекрија, кваритељ женскиња, писац штипкасте прозе, џумбус мајстор који је са својим романом „Бела жена” наговестио свеопште пипање. Као претеча овога доба – приповеда Ненадић за „Политику”.

Па каже:

– Карневалски дух који је данас обележје и заштитни знак Гуче лебди попут врућег густог облака у коме пребива бесмртни Мачиста јер небеса нису знала шта с њим да раде. Тај би покварио и херувиме и ђаволе. Почело је тако скромно, сиротињски, невино, а напослетку се претворило у разуздану вртоглаву пијанку и игранку, острво животне радости, у овом депресивном свету, ретко место на овој кукавној и суморној планети где се људи још радују и веселе.

Како би Ненадић растумачио Сабор у Гучи с кота и ћувика данашњег доба, пред крај друге деценије 21. века?

– У ком правцу да бијем, мислим се? Један је тобожња недоумица: Егзит на Петроварадину или Гуча, рокери или џибери? Јер, овде изгледа никако не може једно и друго, него или–или. Други правац је уплитање некаквих мудраца са стране да мало-помало промене читаву ту неку већ створену традицију карневала, крканлука, опште тутњаве и весеља, која је освојила и наше и стране посетиоце. А трећи је: упорно, систематско потискивање свега што је наше, српско, велики пројекат наших владара да нас нашминкају и костимирају како бисмо што више наликовали на своје евроатлантске узоре. Амин, Боже не дај.

Стари лисац стари писац, иза којег је 18 романа а међу њима два што су у својим годинама проглашени, у Народној библиотеци Србије, за најчитаније књиге у држави („Доротеј” 1978, „Деспот и жртва” 1999), упитан је да расплете ту српску трилогију. И да каже овако…

Славље победника, фото: Г. Оташевић

Најпре, шта би о Гучи написао да је, којим случајем, надахнути јуноша, рокер с Петроварадина?

– Поновио бих оно што пре неколико година рече једна фина београдска, фенси дама: „Народна музика? Фуј, ја волим ’Дорсе’.” Помислих, ко ти брани, госпо, воли кога ти је воља, ама пусти и друге нека воле кога хоће, а имај милости и за ове сироте од Бога заборављене џибере, неће они дуго.

А шта да је набеђени реформатор, те одлучио да на Сабору забрани пиће, масноћу и дрпање, а нема ни пушења, то је по европски, је л’?

– Ама, како да отворимо било које поглавље крај ових урођеника који све што раде иде против општих светских трендова, не само што у њих ништа није по европски него је све усмерено против. Имају они за то једну турску реч која понајбоље говори о њиховом карактеру. Та реч је – инат.

И како би, најпосле, као српски геџа, бранио завичајне потоке и брегове, опанак и Сабор, Србију и њену традицију?

– И иза чуме нешто остане. Тачно је да су нас сабили у ћошак па изгледа да немамо више куд, али смо ми на то свикли. Ко нас није затирао и потирао, свака ала нас је ја’ла, није нас много остало, али није ни мало...

И ова умна слова једног од највећих писаца српске данашњице остају као незаборавна тапија саборска, састављена у Вигошту, тек петнаестак километара од трубачке престонице света.

– Драгачевски сабор је белег једног времена и једног племена, и нека га таквог. Коме ово смета нека иде негде у Европу и нека цупка мазурку или болеро, мада су и то народне игре, прва пољска, друга шпанска, само им то изгледа отменије од нашег моравца – рече Добрило Ненадић.

Извор: Г. Оташевић, Политика