у то време била је једна од ретких која је након нижих разреда чачанске Гимназије, завршила Учитељску школу у Ужицу и Вишу педагошку за васпитаче у Београду. Били су то тешки дани за једну девојчицу, али уз себе је имала мајку која највећи борац ког је упамтила.

„Она је сваког петка долазила пешке из села до града како би мени и газдарици код које сам живела донела храну и то на леђима сира, кајмака, кромипира и сланине. Касније сам израчунала да је она за време тог мог школовања у Чачку прешла чак 4.000 километара. Итекако сам имала од кога да научим све о пажњи, бризи и пожртвовању прво у свом дому, а затим и у школама и то сам знање успешно спровела у пракси“, изавила је Јела за РИНУ.

Јела поставила темеље предшколског образовања у Моравичком округу

Прво је почела да ради као учитељ и то у једном неприступачном селу на планини Голији. До свог радног места стигла је на коњу пробијајући се кроз снежне сметове, а кад је одлазила са сузама у очима Јелу је испратило цело село. Стигла је у Чачак где је почела да ради као васпитач у вртићу, а касније је постала и деректор те установе.

Када је дошла на њено чело, у граду на Морави постојала су само два обданишта, а за време њеног мандата изграђено је чак њих – десет! Дешавало се да се у само једном дану један вртић отвара, а на изградњи другог поставља камен темељац. Такав учинак чак и у оно „златно Титово доба“ био је прави подвиг, па су у Чачак на консултације и да узму плецер успешног пословања, долазиле бројне европске и светске делегације.

„Имали смо визију да изградимо што више вртића јер Чачак је шездесетих година прошлог века почео убрзано да се насељава. Са колегама сам обилазила насељена места и где је било пуно зграда, одмах смо тражилии локацију и за вртић. Међу првима је отворне „Лептирић“, то је била само ливада зарасла у коров, а онда су уследили и остали. Кад је саграђен мост и прегажена Морава, отворили смо вртић „Младост“ на кеју. Ја сам руководила свим тим пословиа, била иницијатор, али ништа не бих могла да урадим да око себе нисам мала добар тим, а руководство Чачка је имало изразити слух за децу и њихове потребе“, каже Јела.

Били су то функционални вртићи, са неколико васпитних група, а захваљујући способној Јели тада су у Чачку уведене и јаслице, као предшколско образовање. А свој посао на завидном нивоу и тада су обаљали логопеди, психолози и остали стручни сарадници. Драгачевку сви памте као велику али и изутено скромну директорку. За све време свог службовања, које је трајало 25 година Јела није имала возача нити бесан аутомобил, од почетка до краја возила је мали рено четворку.

„Нисмо ми мислили на личну материјалну добит, већ само на добро наше деце и запослених. Тада су радници у вртићу имали 10 одсто већу плату него просветни радници, али то су биле куварице и васпитачи који би на посао долазили ујутру у пет сати и одлазили кад сва деца оду кући и то се морало поштовати. Изузетно сам поносна и на изградњу одмаралишта у Улцињу, јер су малишани пре тога десет година летовали у шаторима, а касније су добили феноменалан објекат за боравак“, каже ова некадашња директорка вртића.

Одмаралиште у Улцињу, приватна архива

Данас ужива у више него заслуженој пензији. Кроз вртиће за тих њених 25 година рада прошло је око 70.000 деце, а свако ко је сретне обраћа јој се за изузетним поштовањем и захвалношћу. Како каже, деца су била и остала смисао њеног живота. За свој рад и труд добила је и многа признања, Октобарску награду града Чачка, као и Седмојулску награду Србије.

ГЗС/РИНА