а банку прода до краја септембра 2019. Да ће током идуће године бити приватизована потврдио је и министар финансија Синиша Мали приликом посете мисије ММФ-а у септембру.
У међувремену, држава као већински власник банке, расписала је конкурс за приватизационог саветника који је истекао 12. новембра. Још не знамо да ли се неко јавио, као што не знамо ни шта је са 2015. године већ изабраним приватизационим саветником, јапанском инвестиционом банком „Номура интернешенел“ са седиштем у Лондону.
Саветник треба да помогне при доношењу одлуке о моделу по коме ће наћи купца државне акције банке. Остали акционари, ако хоће, могу и своје акције да понуде на продају.
Држава у „Комерцијалној банци“ има удео од 41,7 одсто, док велике пакете власништва држе ЕБРД са 24,43 одсто и Међународна финансијска корпорација (ИФЦ), која је део Светске банке, са 10 одсто акција. Ту су и немачки ДЕГ фонд са 4,6 одсто, а Свед фонд са 2,3 одсто акција.
„Постоји већ дуги низ година жеља владе да изађе из власништва у ’Комерцијалној банци‘“, каже за Спутњик директор у Економском институту Иван Николић, који сматра јако добрим то што је тренутно пословање Комерцијалне банке „неупоредиво боље и одговорније него неких ранијих година“.
„Комерцијална банка“ је после две тешке године, 2015. и 2016, које је завршила са губитком, у прошлој имала добит од 8,1 милијарди динара. Тај позитиван тренд је настављен и у овој, па је у првој половини године остварила добит пре опорезивања од 3,6 милијарди динара (31 милион евра). Према подацима НБС, по нивоу билансне активе заузимала је око 11 одсто домаћег банкарског тржишта.
На питање има ли разлога за бојазан због продаје државне банке са значајним уделом на нашем финансијском тржишту, Николић каже да то неће бити ни први ни последњи пут. Банкарско тржиште се, како напомиње, у последње две деценије трансформише прилично активно и има различиту структуру власништва у банкама, од оног са државним власништвом, до домаћих приватних банака и оних у страном власништву.
Економиста Борислав Боровић, међутим, указује да уопште није свеједно у чијим ће рукама бити „Комерцијална банка“, друга највећа банка у Србији и системски врло важна финансијска институција.
Он у разговору за Спутњик не спори да ће држава Србија у случају да не пристане на продају „Комерцијалне банке“, мањинским акционарима банке из буџета морати да исплати суму од 252 милиона евра, како је то предвиђено лоше испреговараним уговором о докапитализацији те банке од пре 12 година.
И професор на Економском факултету у Београду Дејан Шошкић сматра да држава не мора да продаје „Комерцијалну банку“ уколико постоји добро утемељено корпоративно управљање њоме. Држава по правилу излази из тих послова, али не мора нужно тако и да буде.
Он каже да се често заборавља да су многа предузећа и банке на Западу такође у државном власништву и да је после избијања светске економске кризе 2007/2008. године дефакто дошло до национализације појединих банака, из којих је држава после сукцесивно излазила продајом акција. Подсећа и на пример Немачке и њеног традиционалног банкарског модела где је, не толико федерална Влада колико су савезне државе, сувласници финансијских институција.
„Мислим да је за здравље финансијског система добро да имате и домаћу државну банку и домаће приватне банке, поред ових које су са својим матичним банкама на територији ЕУ, као и да имамо банке чији су оснивачи ван ЕУ“, истиче Шошкић.
Па зашто се онда продаје „Комерцијална банка“? На то питање покушао је да одговори потпредседник ЕБРД, мањинског власника „Комерцијалне банке“, Ален Пију.
„Започели смо разговоре са српском Владом о приватизацији банке како бисмо осигурали стабилност банкарског система у Србији“, рекао је он почетком јуна.
Као да до тада, све поткрепљено подацима, нисмо толико пута чули из НБС управо супротно, да је банкарски систем стабилан. Или баш одговор потпредседника ЕБРД најбоље објашњава откуд продаја „Комерцијалне“.
ГЗС/Спутник
