од главних пропагандних задатака колаборационистичке штампе у Србији током Другог светског рата. Већ 1941. у тим текстовима образована је искривљена слика у којој су устаници представљани попут тешких зликоваца, њихови одреди описивани су као разбојничко – хајдучке дружине које пљачкају и силују, док су партизанке у том штиву, кад није било телевизије и интернета а радио мало досупан, приказане у светлу зла, љубавне превртљивости и склоности ка мучењу четника.
Ово јесте суштина најновије студије др Милоша Тимотијевића, историчара Народног Музеја у Чачку који је, изучавајући у штампи наклоњеној Немцима 41, прегледао написе о борби против „разбојника, силоватеља и звер жена”. Користио је чланке и вести из листова тог доба, међу којима су се издвајали „Ново време”, „Обнова”, „Понедељак” и „Наша борба”, касније и „Српски народ”.
У раду се посебно издваја одељак под називом „Комунистикиња као звер жена”. И ту наводи:
Модел за критику жена у партизанским редовима пренет је из негативне пропаганде усмерене против Црвене армије. Жене у њеним редовима означаване су као „бедне амазонке”, без икакве борбене вредности и квалитета („Ново време”). Поред тога указивано је како су жене у Совјетском Савезу пре рата морале да издрже све изопачености, од статуса народне својине и дужности да буду утеха сваком мушкарцу („Обнова”).
По том обрасцу читаоцу су нуђени случајеви тобоже свирепих партизанки у Србији, односно жена звери. Међу првима је, на ступцима „Обнове”, прозвана партизанка Љубица Стоиловић из Витежева, као жена која се добровољно јављала за ликвидације. На још бруталнији начин потписана је фотографија партизанке Ружице Миленковић („Ново време”) за коју је написано да жертве убија метком у потиљак, а затим им ножем вади срце из груди.
Нешто касније у тај ред сврстана је и млада Ружа Милановић (21) из Јагодине јер је, наводно, убијала љотицевце, причајући да је за „жртве било боље што их је она лично стрељала јер је као медицинско лице боље пзнавала анатомију од обичних бораца, па је сваки промашај био искључен („Наша борба”).
Нису боље прошле ни девојке које су студирале права јер су („Ново време”) у партизанима постале „део шареноликог олоша, пушиле су као Турци, псовале грозније него што се могло замислити и интимно ишле са својим друговима.
Код Лебана је „једна студенткиња” интелектуалка зверски мучила чак 17 четника а затим их све пострељала што је изазвало огорчење народа („Ново време”). Партизани су приказивани као распојасана пљачкашка банда која заводи балавурдију обећавајући укидање власти и увођењем слободне љубави („Обнова”).
Неконтролисани и разуздани секс приказиван је као трајна особина партизана. Навођен је и пример „неке бабе” у околини Смедерева која је мушкој омладини набављала женске, што их је мотивисало да се пријаве у комунисте. Бабина услуга није била бесплатна јер су јој давали да пече пилиће које су претходн крали по селима („Наша борба”). Иако упечатљива, прича је у суштини била обична сељачка догодовштина. И, тако, из дана у дан, из броја у број.
Не каже се залуд: кад почне рат најпре погине истина. А шта је суштина поплаве оваквих текстова у штампи која је подржавала окупацију Србије?
„Еманципација жена изједначавана је са телесним, моралним и духовним посрнућем, а слободно бирање партнера означавани као вештичарење и промискуитет. Партизанке су, зато, на много начина биле изразитији противник него обични партизани, мушкарци, који осим употребе бруталне силе ипак нису могли да угрозе конзервативно – патријархално друштво а жене јесу што су отворено и чиниле, укључујући се у оружане, пропагандне и медицинске послове. Зато је лик жене партизанке у антикомунистичкој штампи добио изразито негативна обележја, од подмуклости до отворене свирепости, уз слатну похоту и стално нуђење секса”, закључује у својој студији др Милош Тимотијевић.
Г. Оташевић