води своју успешну компанију у највећем мегаполису САД - а, али се сваке године са породицом авионом враћа завичају, месту одакле је потекао. И, колико се могло, акцијама помаже наше и његово, чачанско човечанство.

Ономад је свратио у редакцију Гласа западне Србије, разочаран.

„Нисам ни тражио ни очекивао никаква признања, али сам се запрепастио кад сам добио позив, заведен у Основном суду у Чачку 20. децембра 2019. да се већ 9. јануара 2020. јавим на главну расправу у парници због сметања државине. Ни у сну нисам претпостављао да су наши судови толико ефикасни да тужбу добијену 20. децембра у поступак ставе после само двадесет дана, од којих су половина празнични или нерадни. На страну то што је основ тужбе лишен сваког основа” - казао је за ГЗС, Милорад Обрадовић, власник компаније „Кенсил” из Њујорка.

Елем, то иде овако... Најпре тужба...

Тужилац је Лела Ђурић из Чачка коју заступа адвокат Милош Васиљевић из Чачка, а тужени Милорад Обрадовић из Балуге кога, по наводу из судског позива, заступа Миле Симовић из Чачка.

У тужби се наводи:

„Тужиља је по основу уговора о купопродаји стамбеног простора из 1999. године са продавцем „Велимировић инжењеринг” постала власник стана у Улици Градско шеталиште у Чачку, површине 88,65 квадрата.

Приликом примопредаје предметне непокретности продавац је тужиљи, тада купцу, предао кључеве од стана и заједничке просторије која се налази на истом спрату, између стана тужиље и туженог, и увео у посед истих.

Тужиља је несметано користила заједничку просторију, тако што је у истој држала своје ствари (путне торбе, одећу, обућу) као и пп апарат за шести спрат, читавих 20 година, све до 18.11.2019. када је тужени насилним путем, уз помоћ ангажованих људи, на врло груб и непримерен начин и понашање, избацио све ствари у ходник на под и при том заменио браву на вратима оставе и поставио челичну шину са катанцем.

О том догађају тужиља је обавестила комуналну полицију, која је истог дана изашла на лице места и о чињену туженог сачинила записник...”

Заступник тужбе предлаже и саслушање петоро сведока, као и следеће решење:

„Утврђује се да је тужени Mилорад Обрадовић из Балуге 18. 11. 2019. сметао тужиљу у мирној државини заједничке просторије - оставе на шестом спрату... Налаже се туженом да успостави ранију мирну државину тужиље на тај начин што ће уклонити челичну шину са катанцем са врата, откључати врата и предати кључ од истих тужиљи”.

Обрадовић је запрепашћен:

„Коме и зашто да предам кључеве од нечега што сам давно купио и платио? Не могу да верујем да се ово мени догађа”.

Гласу западне Србије доставио је из Њујорка изјаву о спорном догађају, као власник стана на адреси Градско шеталиште бр. 81/26 - VI спрат и оставе поред стана и анекс уговора о куповини оставе поред стана 1987. године. Ту наводи:

„У стану смо живели ја, супруга, син и ћерка до краја маја 1992. године, када смо отишли на привремени рад у САД - град Њујорк, где ми је живео покојни отац, као и рођена сестра која и сада живи у Америци.

Уговор по којем је Обрадовић купио оставу у Чачку пре 33 године, фото породична архива Обрадовића

Стан и оставу смо купили од `Хидроградње` и исплатили у целости још у току изградње зграде. Стан смо опремили и почели да живимо у њему 1986. године. Исту оставу смо купили и опремили са две полице од којих сам једну ја направио а другу купио, и напунили је стварима које су нам потребне за живот. У тој остави смо држали зимницу, брашно и остале ствари за кухињу, као и дечје ствари.

Сваке године долазили смо два, некада и три пута и сваког пута смо долазили у стан и користили оставу за празне кофере и друге ствари.

Када сам дошао у зграду 2018. године у новембру нашао сам стари намештај и машине у ходнику испред мога стана и нисам могао ући у стан. Позвонио сам у стан прекопута мога и када се комшија појавио на вратима питао сам га да ли су то његове ствари. Рекао ми је да јесу и да није стигао да их изнесе и заједно смо их померили уза зид и направили место како бих ушао у стан.

Обећао је да ће то сутрадан склонити, али ствари су остале читаву недељу и на крају их је одвезао некуда. У међувремену сам се питао зашто не склања те ствари јер није у реду да се провлачим са стварима у стан, он се извињавао уз образложење да човек који је обећао да ће то превести није могао да дође. Када је то одвезао, пре мог повратка сам га замолио да не оставља ту ствари и он је обећао да неће.

У мају 2019. године када сам дошао у стан затекао сам у ходнику стару машину за прање веша и стари шпорет. Поново сам позвао комшију и казао му да то одмах склони али и поред његовог обећања да ће то већ наредног дана склонити остало је то тако целу недељу и за викенд је то отерао, како је он рекао, у село.

Био сам изнервиран њиховим безобразлуком и позвао мога пријатеља Мила Симовића који живи у истој згради и који познаје дотичну госпођу Ђурић, да ми ангажује фирму која ће дати понуду за преграду мог дела ходника како бих спречио дотичне да остављају старе ствари и ђубре испред стана. Он је то урадио и позвао неке људе из фирме који праве ту преграду и када су дошли госпођа Ђурић је изашла, питала их шта ће да раде, а када је чула најстрашније их извређала и запретила да ће она ургирати да их полиција ухапси, а и мене и мога пријатеља такође са полицијом ухапсити.

Када сам дошао 15. новембра у зграду затекао сам полицу извађену из оставе и прислоњену уза зид. Питао сам се ко је то урадио. ушао сам у стан и узео кључеве од оставе, отворио врата и видео оставу пуну женског одела, ципела, два кофера. Звонио сам комшији Ђурићу на врата, али нико није одговорио. Са мном је био Миле Симовић. Питао сам га за број телефона од комшије Ђурића и он ми је прочитао из његовог телефона.

Позвао сам комшију Ђурића и најпристојније питао да ли су његове ствари у мојој остави, и да ли је он извадио моју полицу напоље. Он је рекао да јесу његове ствари, да је он извадио полице, и да то није моја остава већ заједничка. Ја сам му казао да јесте моја и да ја имам доказ за то и да ћу сутра донети на увид и да хоћу да он после тога изнесе његове ствари на шта ми је он дрско одговорио да он неће износити ствари без обзира без обзира шта ја њему донео од доказа. Ја сам га питао како је он могао да изнесе моју полицу и моје ствари које је бацио, он је почео да прича како су те ствари биле за бацити.

Ја сам изнервиран отишао у село у моју кућу где сам у документацији нашао уговор о куповини оставе, сликао, послао на вибер Милу Симовићу и замолио га да однесе и покаже комшијама, да их уверим да је остава моја. Миле Симовић ме позвао увече и казао да је он отишао код Ђурића, показао им слику уговора и дао им да прочитају, а они нису хтели да читају већ су ме извређали најстрашније, посебно госпођа Ђурић, а да он није могао да ми све пренесе какве гадости су ми упутили.

Ја сам сутрадан отишао у општину код грађевинског инспектора и тражио савет шта да радим. Посаветовао ме је да напишем захтев и предам управнику зграде да она реши тај проблем. То сам учинио, али она је рекла да ће то учинити али да су они врло тешки људи за сарадњу. Није хтела ништа да уради, ваљда се плашила.

Отишао сам поново у општину и директор инспекције ми је рекао да је то судска ствар и да треба да обезбедим материјалне доказе. То сам и уради преко судског вештака, господина Радовановића.

Пошто су ми комшије Ђурићи казали - ако је твоје зашто ниси променио браву - ја сам набавио нову браву и дошао да је поставим. Желео сам да решимо овај проблем на културан и достојанствен начин. Када сам почео да постављам нову браву комшије Ђурићи су изашли у ходник и комшиница Ђурић је снимала телефоном и претила. Позвала је комуналну полицију и они су дошли. Питали су ме да ли сам обавестио управника зграде. Ја сам им показао захтев који сам предао управнику. Питали су имам ли доказ да је то моје. Ја сам им дао уговор, они су сликали и направили записник. Ја сам позвао комшију Ђурића пред полицијом да као људи решимо проблем, да изваде ствари и да ја закључам оставу. Он је рекао - „Види са њом (мислећи на супругу), то су њене ствари”. Ја сам још једном питао хоћеш ли да износиш ствари, она је рекла не.

Ја сам у присуству полиције, са мојим гостима, то су г. Дуле Глишић и г. Миливоје Поповић, најнормалније изнео ствари (пошто су биле пластичне кесе) у ходник уза зид, што се види са слика, и заклопио оставу. Госпођа Ђурић је претила да ће преко својих веза да ме заустави на граници при повратку.

Из слика које сам направио први дан када сам отворио оставу и други дан када је дошла комунална полиција види се да је моја полица враћена у оставу са још ствари, као и апарат за гашење пожара који је стајао са леве стране лифтова на зиду, и који су скинули и ставили у оставу

У Њујорку, 26.12. 2019. Изјаву дао Милорад Обрадовић, својеручни потпис”.

Прво рочиште у овој парници заказала је судија Љиљана Ђуровић.

ГЗС