Победници се враћају у отаџбину 



 

Победници се враћају у отаџбину
13.01.2019 18:30 | 0 коментар(а)



Чачак – Минуше године чемерне и суре, неко навек клекну у балканском кршу а други осташе на ногама, Српска војска

враћа се отаџбини. Победничка, јуначка, осакаћена и осокољена, иде на север, завичају своме.

Ако рат уопште може имати лепше дане, то су ови. Описује их у дневнику Милета М. Продановић из Прањана код Чачка.

„Петак, 5. октобар 1918. Дивизион је био у првом ешалону, креташе се лагано. Пут је био утабан од колона Тимочке дивизије које су прошле, па је удобан. Око девет часова време почиње да се мења, наоблачи се и ветар престаде дувати, црни облаци гомилаху се. Ми улазимо у клисуру Качаничку. Крећемо се уз Лепенац истим оним путем којим сам пре шест година пролазио за време Турског рата 1912. Пут беше мало поправљен, а и сада на њему су журно радили мештани и наш трећи позив. Скидали су блато и обављали најнужније поправке. Бугари и Немци при одступању бацили су у ваздух све гвоздене мостове на железничкој прузи и они се дуже време неће моћи оправити.

Субота, 6. октобар 1918. Дивизион је кренуо са преноћишта из села Елез Хана у седам часова. Време се излепшало. Изнад пута наш брдски пук стајаше спреман за полазак, чекаше да ми прођемо па да уђе у колону. Прође нас и командант Друге армије војвода Степа аутомобилом. Око осам часова возови се почеше пети уз брдо.

Стрме стране Качаничке клисуре су се високо уздизале са обе обале Лепенца који у своме каменитом кориту хучаше, а изнад ових сурих стена видели су се орлови који вијају, круже и шестаре, јер беше меса лешева на све стране.

Око девет часова већ улазимо у најтешње грло Качаничке клисуре, где се виде силни трагови непријатељске пропасти. Колоне Једанаесте немачке армије које су одступале од Тетова биле су заузећем Скопља одсечене па су се морале кретати новопросеченим путем који излази испод Елез Хана на овај пут за Качаник. На све стране виђале су се разбацане хартије и књиге немачке и бугарске архиве, поломљена кола, разбацане ствари, аутомобили и мотор-бицикли, бурад, санитетски материјал,... Виђаху се и мртви неодрани коњи. Распадајући се они су кужили ваздух и велики се смрад осећао.

У 10.30 часова прошли смо варошицу Качаник где беше око 500 аустријских војника, заробљеника. Чули смо овде да је Турска са Енглеском закључила мир – пристала је на све услове које им је Енглеска поставила.

Кретали смо се ка Урошевцу.

Среда, 10. октобар. Када смо одмакли ка Приштини, командант пуковник Вукашин (Петровић) ми рече: ’Ободи, Милета, коња па хајдемо брже. Хоћу да ти покажем на терену распоред трупа Косовске битке 1389. године’. Показујући ми руком ка турбету Муратову на Мазгит пољу, командант ми рече: ’Видиш, Милета, ту је славно изгинула наша војска на Видовдан 15. јуна 1389. године. Погледај тамо преко реке Лаба ка Вучитрну, видиш онај брежуљак, ту је био шатор кнеза Лазара, ту је био центар наше војске, а мало ниже, ка реци Ситници, била је црква Самодрежа, у којој је српска војска причешћена’.

Четвртак, 11. октобар. Већ излазимо са Косова, прошли смо кроз Косовску Митровицу и по прелазу реке Ибра, ево нас под градом Звечаном. Увече нам командант рече да Југословенска дивизија из наше Друге армије остаје овде у Косовској Митровици, за операције према Црној Гори и северној Албанији... Ми, пак, продужујемо северу...

Уторак, 16. октобар. Код села Конарева убиваковали се за преноћиште. Увече ми командант рече: ’Пошто ћемо ми, Милета, преко Чачка, то можеш узети мога коња, отиди својој кући у Прањане, па 20. овог месеца да будеш у Чачку, јер ћемо ми тада тамо стићи...’

Четвртак, 18. октобар. Свети Лука. Кренуо сам кући за Прањане... Никакво перо не може описати радост која ме је обузела када сам, Богу хвала, дошао опет своме дому, својим милим и драгим у њихов загрљај. Дечица коју сам оставио малу, беху сада већ поодрасла. Истрчала су преда ме, заједно са мојом сестром Љубинком и мајком Мацом, која је плакала од радости. Отац беше отишао у Каменицу на славу, а тако исто и моја Цвијета са ћерчицом Босом, на славу у Марковиће. Одмах су отрчали да им јаве и узму муштулуке... Отац, кад ме виде, поче од радости плакати. Сви су, хвала Богу, живи и добро изгледаху... Све је то отац добро очувао колико се могло. Имали су свега и свачега. Нисам знао куд бих пре погледао. Свега сам се ужелео и хтео сам све видети...

Увече смо сви поседали у кујни за вечеру. Причали су ми како су преживели ове тешке дане под непријатељем. Дечица су сва око мене, грле ме, пењу се у крило, само мали Момчило не сме мени да дође. Стра’ га, не познаје ме... Како смо ми у кујни гласно разговарали и пас Џома чуо мој глас споља, који од 1914. не беше чуо, лупио је свом снагом у врата на кујни. Шип од врата избио и улетео. Весело скичући, скакао је на мене умиљавајући се тако да ме свог искаља. Није се никако дао од мене одвојити...

Петак, 19. октобар. Мали Момчило тек се мало ослободи и дође мени, виде како ме ова друга моја деца, Боса, Ана, Крина и Милан грле. Обишао сам све имање и зграде, а цео дан долажаху код мене комшије и пријатељи.”

ГЗС/ Политика, Г.Оташевић











Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


победник прањани слобода

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 























 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 68.367.160 посета
Тренутно на сајту: 113 посетилац(a)