у мору четинара, јасика и бреза, уз студенце и свежину ноћи. Коначили су у срцу планине - у летњиковцима на Воденој пољани, на надморској висини од 1.440 метара, као и у колибама у Булатовићима.
Трагове о првим корацима туризма оставио је и Григорије Божовић (1880-1945), сарадник "Политике" у путопису "По Старом Влаху", објављеном у јуну 1934. године. Очаран лепотом планине, путућуји преко Коника, Божовић је у тексту "Златар, бива, давни", 4. јуна објавио:

-Кад сам наишао на Водену пољану, на вилу покојнога Милана Борисављевића, нашега санџачкога великог госпара - јекнуо сам, али кад сам сутрадан видео летњиковац инжењера Минића, збуњено сам помислио да ли ја немам ока или се одиста преда мном развијају слике само ради кушања и игре нада мном...

Подсећајући да је Златар "најгласитија планина у Старом Влаху, далеко испред Јавора и Голије и свих осталих брда", чувена и по суватима (пашњацима) породице Борисављевић из Нове Вароши, Божовић указује и на још једну вредност Златара:

-Он је летњи "издиг" Пријепоља и Нове Вароши, њихово летовалиште, наравно у још малом обиму. Најозбиљнији покушај учинило је "Друштво Златар-Јабука", чији су чланови Пријепољци и Нововарошани. Друштво је у месту Булатовићи на Златару подигло скромну гостионицу и пет-шест "колиба", малих од брвана летњиковаца са по неколико соба, удешених и за по једну и за више породица.

У репортерском запису „Изгледи и могућности Златара", објављеном у књизи „Граничарска коб", Божовић читаоцима открива да у Булатовићима има и приватних колиба, а на летовалишту доста млека, сира, јаја, живине и меса, као и да је ово друштво "прегло да за ловце и смучаре од Златара начини привлачно средиште".

Милан Борисављевић са посетиоцима планине 1928.

„Данас има 32 постављена удобна кревета и летовалиште би одмах могло спремити све што је потребно за стотину особа, а по пријави и за две стотине. У овај посао ушло је много људи што воле крај и Златар. Прошле године је цео пансион износио свега 37,50 динара... Једина је незгода недостатак удобних путева. Лако је доћи до Прибоја железницом и до Пријепоља и Нове Вароши аутомобилом".

Сведочанства о првим објектима и гостима сачувана су на неколико фотографија у књизи Војислава Суботића „Казивање Борисављевића” (житије и родослови), у издањима 1992. и 1995. године. Виле и летњиковци страдали су у вихору Другог светског рата и у једном пожару. На некадашњим летовалиштима једини туристички објекат је шумарска кућа на Воденој Пољани, док је први хотел "Панорама" изграђен пре пола века на Бабића Брду, на око километар и по од града.

Враћање 740 хектара шуме

Од 14.000 хектара, колика је површина Златара, у поседу Борисављевића било је око хиљаду хектара шума и ливада, купљених од Турака 1745. године. Држава је вратила 740 хектара земљишта одузетог после 1945. године и у току је разграничење са Шумским газдинством. У власништву потомака, расељених по Србији и свету, поново је део Водене Пољане, на којој су били летњиковци.

ГЗС/Новости, Д.Гагричић