данас на територији Турске. Као и многи сународници, они су, стискајући се са балканском браћом у истом племену, деци надевали српска имена и посрбљивали своје животе.
Само што је њихово „ић”, једини свршетак имена који ма ко на овој планети још користи, сачувало јерменску душу.
– Био је то очајнички покушај невољника да себе и породице спасу брисањем стопа пред прогонитељима и да, неназвани турским поданицима, избегну интернацију – наводи Маријана Матовић, писац књиге „Јермени у Чачку 1885–1950” коју је управо објавио овдашњи Народни музеј.
Трговачка радња породице Лазарјан у средишту Чачка (у приземљу) и стан (са доксатом), после Другог светског рата (Фото „Јермени у Чачку”)
Као мањински хришћани, морали су да беже из свог турског завичаја, много пре судњих дана. Они су, ти судбински часи, по њих приспели с почетка лета 1915. када су турске власти, широм османске државе, тамничили и убијали способне Јермене, док је нејач морала да покупи мало ствари у шаке и гледа шта ће и куда ће.
Први Јерменин који је, спасавајући се од турскога ига, крочио у Чачак, зваше се Арут Нигосјан. То је 1885. година, кад је чачанска касаба окупљала 3.000 душа, а досељеник са Јерменске висоравни, доносећи дах и дух далеког Закавказја, пописан је као туцач кафе с приносом капитала од 50 динара и порезом од 10 пара. Придружио му се Марко Саркисовић (Саркисјан) који је овде, стоји у црквеној књизи умрлих, душу испустио од мане срца 1906. С њима је неко време провео и Артин Николић, отишавши с овог света два лета пре Марка. Сва тројица били су тахмишчије, сопственици дућана где се пржи и потом туца кафа, а можда и ортаци у својој малој радњи.
Тахмишчија бејаше и Артин Лазарјан (Кемах, 1860 – Чачак, 1928) чија је породица, „постојањем и способношћу опстанка, оставила трајан отисак у времену, које је остале чачанске Јермене прекрило потпуним заборавом”. Артин се доселио 1898, а за њим (1906) и син Лазар, којем су Турци у завичају убили супругу, малог сина и две очеве сестре. И отац и син касније су по избегличким логорима на Балкану трагали за преживелим укућанима. Без добрих вести. Али, овде је Артин 1921. постао уважени поданик Краљевине СХС, а 1926. године уписани су у књигу гласача, славили су Светога Николу и једини у Чачку, укључив Србе домороце, имали кућу са доксатом.
Пржионицу са бакалницом отворили су најпре до апотеке на данашњем корзоу, а затим, према сећању некадашњег архивисте чачанског Историјског архива Радоша Маџаревића (1947–2013), 1928. Лазар купује дућан поред старог „Пролећа”. Посластичарница у средишту града и данас се тако зове. Над рагастовом радње Лазарјана бечила се табла с ликом неког бркајлије који срче кафу, па се зато у паланци причало да се кафа пазари „код Турчина”.
Ко оглашује тај напредује, оценио је Лазар када је тридесетих година минулог века давао објаву у „Чачанском гласу”: „Моја добро сортирана радња снабдевена с одличном колонијалном робом. Располажем увек са фришком прженом кафом. Сада сам увео електричну машину за млевење кафе тако да сваки потрошач може присуствовати при млевењу кафе, од фртаља па навише. Цене умерене, ул. Краља Милана бр. 32, С поштовањем, Лазар А. Лазарјан трг. Чачак.”
Умро је исте године (1948) кад му је, као и осталим малим трговцима, радња одузета, па су друга супруга Селвина и њихова деца (имаше их шесторо) морали да ишту нови кров и постојбину, разилазећи се по свету. Лазаров син Тихомир није ни дочекао ту прилику јер је стрељан 1945, његов брат Слободан постао је лекар, живео и умро у Торонту претходно променивши презиме у Лазаревић. Трећи брат, Саво Лазарјан скрасио се 1951. у Ванкуверу где данас има компанију за израду скела и челичних конструкција „Скафолд саплај” са 80 радника, највећу у Британској Колумбији. Фирмом управљају две његове кћери, Алис и Мадлен Лазарјан, а отац им је у Ричмонду подигао и јерменску цркву.
Четврти брат, Артин, сахрањен је 2011. у Ванкуверу. Једна сестра, Слободанка, почива у Котору, а друга, Злата, закопана је уз брата Тихомира, оца Лазара и деду Артина на чачанском гробљу где стећак од белог мермера чува натпис на јерменском: „Артин Лазарјан рођен у Кемаху Багарич Јерменија.”
Стари Артин и његова супруга Злата, са другим виђенијим Чачанима, уписани су као утемељивачи Црвеног крста у Чачку на мермерној плочи у згради ове организације, а чачанско Трговачко удружење уврстило је Артина међу велике добротворе и осниваче, што је споменуто на помену држаном 1945.
Колонији чачанских Јермена припадали су још Арам Сукјасјан и Наркис Брицки, а овде су после Првог светског рата Гимназију учили и Даринка и Слободан Берберјан. Брат и сестра дошли су у Чачак као сирочад, после смрти оца Серкеза Берберијана, официра турске војске чудновате судбине. Као санитетски капетан прве класе службовао је у Косовској Митровици где је, по избијању балканских ратова 1912, целу турску војну болницу, са рањеницима, предао српској Ибарској војсци, узео српско држављанство и са нашим пуковима прешао Албанију. Са Крфа је послат на Солунски фронт као лекар Резервне муниционе колоне Врховне команде. С том јединицом стигао је до Скопља па до ослобођене Митровице, али ту лекар није могао да помогне себи те је, о судбине, умро од грипа коју седмицу по ослобођењу, 14. новембра 1918.
Извор: Политика, Г. Оташевић
