Легенде о закопаном благу западне Србије (8) 



 
Легенде о закопаном благу западне Србије (8)
11.09.2018 08:12 | 0 коментар(а)



Чачак - Шири простор планине Вујан чува древна предања, а појединачни случајеви проналска злата увек су били сензација. Нешу Марковићу из села Вујетинаца

свиње су 1837. наводно изријале ибрик пун злата. Он се хвалио по сеоским славама како је богат, па и код комшије Николе Стевановића, и да има пуну „ћасу” пара. Суседи су заиста приметили да боље живи, али нису знали на који начин долази до новца. Цела прича дошла је до ушију власти, па и самог господара Јована Обреновића у Чачку. Нису само Вујетинци „златоносно” подручје. Забележена је и легенда о закопаном злату на локалитету Бунарине у селу Брђанима испод Вујна.

Постоји прича како су Кренови (досељени Немци у Чачак), као грађевински предузимачи током копања темеља за зграду Окружног начелства 1875. године пронашли неколико средњовековних звона, као и велику количину злата. Звона су заиста пронашли и она су сачувана до данашњих дана, али за оставу са златом нема конкретних доказа, осим веровања да им је то био почетни капитал који је омогућио да постану први индустријалци у вароши и који су својим ћеркама за мираз давали чак 3.000 дуката. Остава са сребрним новцем пронађена је у Чачку и шездесетих година XX века, када су копани темељи за зграде у центру града. Новац су разграбили и касније продавали грађевински радници. Такви случајеви уопште нису реткост за ужи простор центра Чачка, који је једно велико, богато и до данашњих дана неистражено археолошко налазиште.

Прича о Креновима и њиховом „тајном благу” не представља никакву необичност. Уосталом, и јавност деветнаестовековне Европе означила је чин „крађе злата” као незаобилазну тачку за почетну акумулацији капитала и покретање индустријализације. Само онај ко дограби злато стиче моћ, али под условом да се одрекне љубави. Мржња, пакост и завист прате успон моћи злата, да би „клетва” која прати обожавање новца и користољубља на крају, према пророчанству у које спада и Марксова идеологија, неизоставно сатрла капитализам. Стално се призивао дан „сравњивања рачуна”, односно неизбежна револуција. Према оваквим ставовима сва човекова несрећа започела је због злоупотребе злата.

Многобројне приче о брзом богаћењу и опасностима које прате таква настојања нису плашиле људе. Напротив, потврђивале су веома раширена веровања да је благо ипак могуће пронаћи. Ако се оно можда и не открије, стваране су легенде које по својој занимљивости имају вредност „злата”. Тако се за локалитет Градина и пећину у селу Прилипац код Пожеге везује прича како се се, осим разрушених камених зидова и пуно керамике, могу пронаћи и много вреднији предмети: „На поменутом одсеку има Градина узан а дуг отвор, иза кога настаје пећина, легло чавки. Овај је отвор високо у стени, и до сад није до њега нико доспео. Кажу, да из те пећине испадају неки стари, златни новци, које су сељаци налазили (веле, да их из пећине износе чавке у перју).”

Закопано благо налазило се и у драгачевском селу Кривача. На брегу Дивич, код извора Ајдучка вода, хајдуци су закопали злато које народ није смео да ископа. Чак су и извор избегавали. Једне ноћи благо су однеле неке кириџије са Јавора, а мештани су ујутро видели да је неко копао поред извора. Неки други домаћи људи имали су више среће. Према сећању Јовише Славковића из Гуче у селу Вича пронађено је пуно злата. Један човек, по занимању бомбонџија, нашао је закопану лулу од казана за ракију која је била напуњена златом. Такве луле обично су дугачке око два метра и имају пречник око 10 центиметара.

Постепени економски успон домаћег становништва условио је да се створе и легенде о „несталом благу” појединаца из српског народа. У околини Чачка постоји прича о злату Милентија Дробњака, „владиног посланика” обреновићевске Србије, који је живео у Пријевору код Чачка, како пише на његовом споменику на локалном гробљу. Легенда каже да су Дробњаци своје злато донели из околине Бјелог Поља, а да је Милентије у Србији постао још богатији, али и да је своје благо закопао у новом завичају испод Овчара и Каблара. Место где је то урадио нико никада није открио, али је зато сачувана прича како је умро оне ноћи када су га на путу напале виле. Коњ је мртвог газду донео кући, да би изнемогла животиња убрзо и сама угинула. За Милентијевим благом још увек се трага.

У селу Видова, које се налази на путу из Пријевора према Овчарско-кабларској клисури, постоји прича да је „неко” злато закопано испод виса званог Смиљевац, у близини споменика без икаквог натписа осим знака крста. Многи су говорили како се на том месту из земље појављује светлост. На планини Каблар, која доминира целим подручјем, још увек се преносе приче о сакривеном злату породице Чвркић. Управо ће најближа околина ових локалитета постати подручје са новим легендама о закопаном благу које су настале током Другог светског рата.

Приче о закопаном благу узбуђују људску машту, покрећу похлепу и потребу обраћања „вишим силама”. Чувена је митска трава „расковник” која омогућава проналазак блага. У појединим крајевима ову нестварну биљку звали су „златица”, „вречник” или „самоотворка”. Онај ко је желео да дође до сакривеног злата морао је обавити многе магијске радње, укључујући и приношење жртве. Најчешће су то биле животиње, али се понекад дешавало да жртва буде и човек. Судски извештаји из XIX века повремено сведоче о мрачној и језивој стварности заосталих подручја тадашње Србије и сличним злочинима широм света.

Злато је у српској народној митологији имало велику моћ и вредност, улогу одуховљене материја чије проналажење решава све људске проблеме. Симбол је плодности (понекад и женског полног органа) и говори о људској жудњи за светлошћу изгубљеног раја. Али, злато се у народним причама никада не добија лако, већ „тешким радом” који је потребан да се „отвори земља”, сиђе у подземни простор и избори са митским господарем који чува благо. Као и многе друге ствари у митологији и злато може бити узрок уништења и самоуништења, јер поседује и „онострани” карактер. Суштински, оно по таквом веровању припада свету мртвих са којима живи не могу контактирати без последица. Ипак, такав подвиг могу да остваре само посебни људи, својеврсни „хероји”, особе предодређене да пронађу и што је много важније - задрже злато. (наставиће се...)

ГЗС/ др Милош Тимотијевић













Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 



























 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 60.914.667 посета
Тренутно на сајту: 50 посетилац(a)