указати на радости, муке, тешкоће које овај позив носи са собом, каже Хајрудин Балтић адвокат из Пријепоља.

Да је жалба или тужба, био бих доста сигурнији шта треба написати, зато молим за разумевање. Пријепоље има јаку традицију када је у питању адвокатура. Пре Другог светског рата у Пријепољу су радили адвокати:
-Војин Куртовић
-Андрија Богдановић ‒ гимназију завршио у Цариграду, а правни факултет у Француској, у Ници; потекао из богате трговачке породице, те су школовали своју децу и ван граница Србије
-Радослав Милојевић
-Јакша Богдановић ‒ ово није сасвим поуздано; рођен у Пријепољу 1899. године, највероватније да је био адвокат у Пријепољу 1935. године, а поуздано је да је потом био адвокат и у Београду.

Тада је Пријепоље имало око 2.000 становника.

Након окончања Другог светског рата, адвокати су Предраг Власоњић, чувено име и у судству и у адвокатури, Нико Ашанин и Њего Борисављевић. У време када је основана Адвокатска комора Чачак, као адвокати су уписани Гојко Божовић, Видојко Крстић и Рајко Потежица. Касније се именик адвоката проширује именима Лутва Ме- хонића, Хајрудина Балтића, Велизара Ракоњца, Авда Хоџића, а за њима Бесима Чичића, Драгице Кубуровић, Душана Дробњаковића, Веселина Стојића и др.

Када говорим о традицији, снази и квалитету нашег еснафа, и не само о томе, указујем на следеће: поједине судије Окружног суда у Ужицу и сада Апелационог суда у Крагујевцу говориле су како адвокати из Пријепоља држе до достојанства и тради- ције, и њихови поднесци (тужбе, жалбе и др.) читају се. Може деловати неумесно и хвалисаво, но, то су разговори којима сам лично, и као судија и као адвокат, присуство- вао. Као судија, сам за своје потребе, чувао сам завршене речи појединих адвоката.

Колегијалност

Колега Рајко Потежица (адвокатска легити- мација бр. 1) рођен је у селу Житин код Пријепоља, у месту званом Комаран. У том крају, пространо доста великом, Бошњаци су претежно станов- ништво. Што због угледа његове породице, што због његовог личног угледа и места рођења, ста- новници тог краја су Раја својатали у тој мери да су га сви звали „наш Рајо”. Највећи број странака из тог краја ангажовали су Рака Потежицу за свог пуномоћника или браниоца.

Са друге стране, ја водим порекло из Сјенице и мештани села која гравитирају према Сјеници (где је становништво претежно српског порекла),
а налазе се на подручју Општине Пријепоље, мене су претежно ангажовали јер ја сам био њихов.
Народ најбоље зна ко је његов адвокат, а ко није. Притом, он деобу не чини ни по каквом другом основу, не дајући предност по вери, нацији, боји коже, већ по свом знању о томе ко је какав и коме може веровати. Ово је мешовита средина и никада ниједан адвокат није могао рећи, нити је рекао, да народ врши ту подвојеност. Уосталом, ако има сумње у напред наведено, увидом у архиву судова са ових подручја то се може најбоље проверити.
Веома сам поштовао колегу Рајка Потежицу. Доста велика разлика у годинама није била препрека за успешну колегијалну сарадњу. Имајући у виду познату повику
на адвокате у безброј анегдота и шала, говорим о једном истинитом догађају.

Недеља вече, налазим се у кући, и око 22 часа неко звони на вратима куће. Пред вратима стоји супруга колеге Рајка Потежице. Сва усплахирена, одбија мој позив да уђе у кућу и говори ми: „Рајка је ујео стршљен, у несвести је и у болници”. Даје ми кљу- чеве од његове канцеларије, и додаје: „Види шта ти је радити”. Питам је за могућност пружања помоћи око лечења, казује да не треба и брзо одлази.
Наредног дана, у пет часова изјутра, одлазим у канцеларију колеге Рајка, и у канцеларији, у отвореној фиоци радног стола, налазим и новац, уредно сложен и са исписаним подацима о којој се странци ради. Налазим његов адвокатски роковник и утврђујем који су све предмети заказани у наредних десет дана. Гледам у којим предметима га ја могу заменити, а у којим не могу, па позивам остале колеге адво- кате да преузму заступање у тим предметима. Ми смо се за пола сата договорили и обезбедили сва заступања. Написао сам заменичка пуномоћја, отишао до болнице и Рајко их је потписао. Он је покривен у заступању и у саставу поднесака везаних за рок у потпуности. Никакве последице он није трпео.
Ово није један случај, па и мене су адвокати из Пријепоља замењивали два и по месеца за време тешке болести моје бивше супруге, пред њену смрт и при мојој одсутности у Београду. Говорим о томе да су и адвокати људи. Многи их не разумеју, а истина је и то да и сами понекад томе доприносимо.

Људски терет адвокатуре

Суђење пре око 35 година у Бијелом Пољу, кривично дело убиства. Ја браним окривљеног.
Окривљени и убијени су из истог села, најбољи пријатељи, вршњаци малтене, окривљеном 25, а убијеном 26 година. Лето, месец август, топло. Убијени након рада сврати до куће мог клијента, пиће по пиће, настане, по мом мишљењу, безазлена препирка, па убијени одлази трактором својој кући. Окривљени, пун беса јер му је убијени при поласку опсовао мајку, пешице прекраћује пут, сачека свог пријатеља и убије га на лицу места без икакве накнадне расправе.
Атмосфера на суђењу у тој мери заоштрена да присуствује око петнаест полицајаца ради обезбеђивања несметаног суђења. Четири месеца од мог ангажо- вања до објављивања пресуде, отац и мајка мог властодавца моле, кукају, плачу и само им је захтев да се не изрекне смртна казна (тих година она је била предвиђена као једна од санкција). У то време, ја, адвокат почетник, улажем све своје знање и умеће да помогнем окривљеном, а веома сам оптерећен и ставом родитеља ок- ривљеног. Објављује се пресуда, мој властодавац је проглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од девет година. Окривљени казном апсолутно задо- вољан, радостан је, скаче и грли ме. Преко његовог рамена, на удаљености не више од једног и по метра, стоји отац убијеног. Гледа ме право у очи. Тај његов поглед ме је следио. Није то била претња, мржња ни гнушање. То су очи пуне бола, у тој мери да сам имао утисак да ме пита: „Ти, Балтићу, сав срећан због свог клијента,
пресрећан и он, изаћи ће кад-тад из затвора и наставиће да живи и ради, а мој син из гроба никад”.
Тешко сам се суздржао да му не приђем и почнем се извињавати (саучешће сам изјавио кроз завршну реч). Након суђења са родитељима окривљеног нисам попио ни кафу, био сам преоптерећен оним очима. Отишао сам кући у Пријепоље. Читаву ноћ ока нисам склопио. Стално су преда мном биле само очи оног човека чијег сина више нема. И дан-данас, и након толико година, и толиког броја других тешких предмета и заступања, видим те очи и чујем те речи. Доста мојих колега зна ову моју причу.
Родитељи и родбина убијеног никада ми се, ни током суђења, ни након објављи- вања пресуде, ни до дана данашњег, нису директно обратили, увредили или претили. Те речи оца убијеног само сам ја чуо. Могуће да он то није ни рекао. Но ја сам то чуо, и то је тај терет заступања у оваквим и сличним предметима.
То је посао адвоката. Кодекс адвокатске етике строго забрањује одбијање за- ступања због тежине кривичног дела и других разлога који сада нису битни. Једне прилике, лекар који ме је лечио, у слободном времену, пита ме: „Шта ви то адвокати радите: он украо, убио, опљачкао и сви то знају и виде, само ви то браните, не знам шта то радите, није ми јасно?!” Мој одговор беше: „Уколико то тако једнострано пос- матрамо, тада стоји и она да је операција успела, а пацијент умро”. Хоћу рећи, сви ми морамо покушати помоћи странки, и кад га бранимо и за најтежа дела јер морамо сазнати праву истину, а она без адвоката је тешко доступна; а са друге стране, и кад човека лекар лечи и види да је брза смрт неумитна, али је хумано да све покуша, јер никада се исход не зна.
У једном другом предмету, у скорије време, окривљеном се ставља на терет да је у неурачунљивом стању убио свог оца. Десет месеци траје суђење и на крају је непобитно утврђено да нема убиства. Иако сам био бранилац по службеној дуж- ности, иако сам тада имао стажа у адвокатури 37 година, тој пресуди радовао сам се као дете.

***
Заступао сам, на почетку адвокатске каријере оштећену која живи на селу. Тврди да ју је њена комшиница ударила каменом и нанела јој лаке телесне повреде. Има само лекарско уверење, а сведока нема. Ни окривљена нема никаквих доказа, а тврди да није било ни сукоба ни наношења повреда. Судећи, судија код нејасноћа ко говори или не говори истину користи два камена (стално их је држао у фиоци). По- божни грађани, нарочито православци, уколико не говоре истину, нико их није могао натерати да камење узму у руке и закуну се. Ово није законито, но било је ефикасно. Признајем, и ја као судија сам то радио. Моја клијенткиња куне се у све да говори ис- тину. То исто чини и окривљена, која се брани сама, без адвоката. Обе узимају камен у руке и куну се. Обе, бар по мени убедљиве, са малом предношћу окривљене, опет по мени. Судија, љутит, говори: „Какви сте ви то верници!” Доноси пресуду и оптужену
прогласи кривом и осуди је на казну затвора у трајању од два месеца.
Ја сам као адвокат успео у спору. Моја клијенткиња је задовољна. Но, ја читаво време чекам и надам се жалби окривљене због оне благе предности код заклетве. Жалбе није било. Не знам да ли због сиромашног стања или законитости пресуде, но ја често о томе размишљам и преиспитујем се.

Уместо закључка

Ја сам факултет завршио 1972. године. Радио у привреди три године, а потом као судија и адвокат до данас. Велико искуство. Много ми је жао што нисам водио дневник. Сматрам да би се имало шта читати, а то читање резултирало би сазнањима о нама, не само адвокатима, већ и о судијама, тужиоцима и нашим клијентима.

Једна анегдота:
Главни лик је чувени Пријепољац, најбољи коцкар, то је само и радио. Знало се да никада не лаже. У време када је коцкање било третирано као прекршај, полиција ухвати њега и још двојицу њему сличних али много превејанијих како се коцкају у једном стану, држе их у притвору и сутрадан приведу судији за прекршаје. Тај судија је знао добро сву тројицу (Пријепоље је мали град) и хтео им је помоћи. Испитује прво једног, који тврди да су играли пишпил ради задовољства, а да је нађени новац на столу ту само фигурирао ради дојма да се ради о коцкању. Други понавља исту причу и он их пушта на слободу.
На крају долази наш јунак, ког судија пита: „Шта сте радили?” Он одговара: „Ко- цкали.” Судија се интересује шта су играли, а он каза покер. Судија: „Какав покер када ова двојица пре тебе говоре да је у питању пишпил?” Одговор је био: „Де, бре судија, ти немаш појма! Где се пишпил игра у троје!” У преступу поштен играч.

ГЗС