Овај занатлија поткива племените животиње већ деценијама уназад, а његове комшије кажу да је најбољи у том специфичном послу. Иако делује просто, работа није ни најмање лака, а мајстор је битан исто колико ветеринар. Мора да има чврсту и стабилну руку, да буде изузетно миран и добро расположен јер коњи су изузетно сензибилне животиње, преноси агенција РИНА.

„Прво се коњ раскује, иде бос неко време, онда се омекшавају копите како би интервенција безболно прошла. Затим се узима алат и коњ се поткива. Најважније је узети добре мере, онда се све то рихта и на крају закива. Јако је важно да коњ буде миран, а ту је пресудна улога поткивача јер се мора познавати природа коња, некад се дешава да неће да пружи ногу и онда је психологија пресудна“, прича за РИНУ Милош поткивач.

Да изрека „јак као коњ“ заиста има право значење доказ је и чињеница да се ове животиње поткивају док стоје, што ниједна друга врста не би истрпела. Некада када су коњи били живота вредни, јер је на њима почивало цело домаћинство и Милош је имао много више посла, сада се овим животињима искључиво баве љубитељи и тек по неки домаћин.

„Да би се направила једна потковица потребно је око двадесет минута, а цео процес одвија се у три фазе. Она мора да има правилан облик, јер је то као ципела за човека. Ако мера није права онда жуља или спада, а онда је коњ нервозан и избегава да се креће, само лежи. Уколико се посао не одради како треба може доћи и до упале копита. По неком правилу требало би да коњ долази на одржавање на сваких 40 до 45 дана, тачније да се поткива три до четири пута годишње“, прича Милош.

Као и већина заната и одрживост поткивача врло је неизвесна. Пре је у сваком селу било по њих неколико, а сада је број таквих мајстора драстично смањен у читавој Србији. Милош каже да ће своје знање свакако пренети било коме ко буде имао жељу да поткива коње, јер иако многе ствари излазе из моде, коњ увек мора да има здрава копита како би слободно галопирао.

РИНА (ГЗС)