Маријина прва балска хаљина 



 
Маријина прва балска хаљина
23.09.2022 | 0 коментар(а)



Чачак - У припреми је књига прича „Међу успоменама” које сведоче о мало скрајнутој повести Чачка и његових мештана а та сведочанства стижу из прве руке.

Сачинила их је Марија Бокарев, изданак некада познате и моћне породице Крен која је доста утицала на повест и развој чачанске паланке и града.

„Приче се свијају око успомена из Маријиног живота, њених пријатеља, породице. Како је Марија зашла у десету деценију живота, та сећања су непроцењиво културно благо које делимично одсликава и вишедеценијски животопис нашег града” - поручује Удружење Чачана у Београду.

По одласку у пензију, после радног стажа проведеног на више одговорних дужности у чачанским привредним друштвима „Слобода” и „Литопапир”, Марија се посветила проучавању породичне историје, па је тако 2008. године написала књигу „Породица Крен, зачетник индустрије у Чачку” у издању Међуопштинског историјског архива Чачак. Иста установа је 2013. објавила и књигу „Писма пријатеља Стевану Крену”, коју је Марија Бокарев приредила поводом стогодишњице балканских ратова.

Као природан наставак оваквог надахнића, Марија је све чешће походила сећања на протекло време, догађаје чији је сведок била и људе које је током живота сретала. Успомене често бележи и данас, путујући кроз време заједно са великим годинама.

Приче о успоменама су у рукопису биле доступне малом броју њених пријатеља а ускоро ће, трудом Чачанки, новинара Емилије Вишњић и госпође Љиљане Боришић, угледати светлост дана. Маријине приповести и забелешке скупљене су у књигу која ће ускоро изаћи и чије издање Удружење Чачана у Београду жели да подржи.

Марија Бокарев, девојчурак у Чачку

Иако је госпођа Марија Бокарев из службених и личних разлога обишла цео свет и имала могућност да живи и ради у иностранству, остала је у свом родном граду Чачку, везана срцем и душом. Она је Чачанка за пример, како воле да кажу њени пријатељи, иако су јој преци и са мајчине и са очеве стране страног порекла. Маријин прадеда Фердинанд Крен, по занимању пинтер, стигао је у Чачак из Руме (тадашња Аустроугарска) средином 19. века. Захваљујући пословном духу и радним навикама, постао је угледни трговац, а потом индустријалац и власник једне од првих пивара у Србији. Велику подршку и помоћ у обимним пословима пружала му је супруга Франциска, која се као девојка презивала Лепел и чија се породица у Србију такође доселила из Аустроугарске.

Фердинандов и Францискин син Стеван Крен је, после завршетка пиварске академије у Бечу, наставио очеве послове у Чачку, осавременио производњу пива и изградио чувени чачански хотел „Крен”, који је после Другог светског рата и национализације приватне имовине преименован у хотел „Београд”. Стеван се оженио Паулином Штелцер, Бечлијком која је у чачанску паланку донела клавир и манире модерне Европе.

Маријина мајка Емилија Крен, најмлађа од четири кћерке Стевана и Паулине, удала се за Јосифа Баудиша, инжењера машинства и технологије, који је на позив власника београдског предузећа „Пантић и друг” дошао из Аустрије да у Чачку оснује и пусти у рад фабрику хартије. Фабрика је почела да ради 1930. године, а Баудиш је био њен први директор. У браку Јосифа и Емилије 1931. године рођена је Марија Баудиш. Неколико година касније Баудишеви су се развели, Јосиф се вратио у домовину, а Марија остала са мајком у Чачку. У њему је завршила основну школу и гимназију, а потом на Технолошко-металуршком факултету у Београду стекла звање дипломираног инжењера технологије.

Радни век Марија је започела у чачанској „Слободи”, која ју је стипендирала током студија, а најдуже је радила у предузећу „Литопапир” у Чачку, где је била технички руководилац и директор развоја. Удала се за Јурија Јурка Бокарева, инжењера металургије, кога је упознала на факултету. Јуријеви родитељи, Александар и Наталија, били су Руси, а у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, стигли су као избеглице, после Октобарске револуције. Обоје су у Београду завршили студије медицине, а као лекари радили широм Србије. Јуриј и Марија су породицу засновали у Чачку, у њему су добили и одгајили сина и кћерку и стекли бројна и дуготрајна пријатељства. Јуриј је заволео завичај своје супруге, а готово цео радни век провео је у чачанској Фабрици резног алата, где је важио за изузетно стручног и одговорног инжењера.

После мужевљеве смрти, Марија наставља да живи у родном граду, а у њему борави и данас, изузев неколико зимских месеци које проводи код деце у Београду. По одласку у пензију, посветила се проучавању породичне историје и написала поменуту књигу „Породица Крен, зачетник индустрије у Чачку”.

Није сиромах онај ко падне, него онај ко не устане, рекла би древна мудрост, и ево како Марија Бокарев у припреми нове књиге описује одевање за свој први девојачки бал, пре седам деценија...

„После четири тешке године рат се коначно завршио. Немци су отишли, а земља остала јадна и опустошена. Дошло је ослобођење, али и многа разочарења. У то време имала сам 14 година. Управо сам завршила четврти разред гимназије и малу матуру. Завршавало се и моје детињство. Немаштина се и даље осећала на сваком кораку. Облачили смо се веома скромно. Радње су биле празне, ништа није могло да се набави.
Сву обућу смо или поцепали или прерасли. Почеле су да се производе дрвене ципеле. Ђонови су им били слични данашњим кломпама, нису се савијали и једва се ходало. Касније су измислили ђонове који су на средини били исечени и спојени неком кожом, па се у дрвеним ципелама лакше ишло. Била сам већ девојчурак, желела сам да се лепше обучем, да боље изгледам.

Прво сам хтела да се отарасим дрвењака, како сам звала дрвене ципеле. Сетила сам се да сам у подруму видела некакав дебели филц. Одједном ми је синула идеја за шта бих могла да га употребим. Отишла сам код тада чувеног шустера Деска. Испричала сам му да имам филц и питала га да ли би од тога могао да направи ђонове за ципеле. Договорили смо се да покуша. Он је према мојој нози исекао делове филца за ђон, налепио неколико слојева, а на месту где је требало да буде штикла додао још неколико делова. На све ово поставио је коцкасту гуму и ђонови су били готови.
„А шта ћемо за горњи део, за лице?” питао је чика Деско.

Већ сам припремила мамин шешир, такве су наше старе носиле пре рата, од чега је он искројио, уметнички, лице будућим ципелама. Тако сам дошла до дивних лаганих еспадрила, у којима сам дуго времена уживала.

Сада је требало имати и хаљину. У кући је још пре рата било неких тканина, тако сам пронашла чоју петролеј боје. Међутим, није је било довољно за хаљину. Онда су се моје довитљиве тетке, Љуба и Франциска, сетиле да чоју искористе за предњи део хаљине. За задњу страну употребиле су црни материјал који је такође пронађен у кућним залихама. Пошто су чоју на неким местима појели мољци, направиле су велико слово „М” од црног материјала и њиме прекриле рупе на предњој левој страни. Рукави на хаљини били су црни, манжетне и оковратник плави. Све у свему, хаљина је дивно изгледала.

На игранку, матине који се одржавао обично у Соколском дому у Чачку, отишла сам обучена у нову хаљину и моје дивне лагане еспадриле. Сви су ме гледали запањено, вероватно се питајући одакле ми таква гардероба. Када сам касније пред мојом ћерком причала како смо некада јадно и бедно живели, она се успротивила и рекла ми: „То није истина”. Мајка неке њене другарице приповедала јој је како сам се ја и у времену велике немаштине лепо облачила и појављивала на игранкама. А облачили смо се сви бедно само што је овог пута због домишљатости чика Деска, мојих тетака а коначно и моје, било овако како приповедам.

Нешто касније, у радње су почели да стижу понеки материјали. Међутим, избор је био очајан. Обично је стизао само један материјал и то искључиво у једној боји. Могао се на пример набавити штоф само зелене боје па бисмо онда сви, мама, тетке, баба и комшије, били обучени у зелено. Затим су се појавиле „тачкице”. Онда је избор материјала и боја био нешто већи, али је количина која се могла набавити била ограничена бројем тачкица. То је значило да се додељеним тачкицама није могло купити довољно материјала.

Недавно сам међу неком старом преписком пронашла дописницу којом ми тетка из Београда јавља да не може да ми пошаље довољно тачкица, пошто их је већ потрошила. То значи да сам јој се претходно обратила за помоћ, али узалуд. Онда сам морала да чекам на следеће следовање или да одустанем од куповине.

Било је и даље тешко. Чак и онда кад сам завршила осми разред гимназије и велику матуру, 1949/50, дакле пет година после рата, и поред свега ми млади смо на неки начин били срећни. Ратне године су нас очеличиле и припремиле за животну борбу која нас је тек чекала. Те године завршила сам своје школовање у Чачку и уписала се на факултет у Београду. Али, то је већ нека друга прича.”

ГЗС/Политика, Гвозден Оташевић







Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 









 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 134.110.671 посета
Тренутно на сајту: 75 посетилац(a)