Цвети се прослављају дан након Лазареве суботе.

Празничне литургије служе се у славу Спаситеља, који је свесно ишао у сусрет страдањима, па се наредна седмица, која претходи празнику Васкрсења, назива Страсна или Страдална недеља.

Ови дани Страдања Христовог су и последњи дани вишенедељног Великог или Часног поста, за све православне вернике који су се одлучили на овај подвиг.

Према хришћанском предању, Христос је, праћен својим ученицима, кренуо из Витаније у Јерусалим.

Глас о доласку Спаситеља и васкрсењу Лазара Четвородневног брзо се ширио, па су му се на путу многи придружили.

На улазу у Свету земљу народ га је дочекао простирући хаљине на пут којим ће проћи. Машући гранама палме у знак добродошлице Спаситељу који иде у сусрет вољним страдањима, народ је узвикивао "Осана (слава) сину Давидову".

Празник Цвети установљен је још од првих хришћанских времена, а свечано се прославља од трећег века нове ере.

У Србији су Цвети и народни празник. На Цветну недељу 1815. Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, дигао је народ у борбу против турске власти.

Догађај Христовог уласка у Јерусалим на икони се представља тако што Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

На Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће које се не уноси у кућу, већ оставља у посуди са водом да преноће у дворишту.

Некада је био обичај да се на Цвети шета окићен цвећем, врбова гранчица се користила "за брз напредак", дрен "за снагу и здравље", а девојке су се китиле љубичицама које симболишу привлачност.

Празник Цвети установљен је још од првих хришћанских времена, а свечано се прославља од трећег века.

Уочи овог празника држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом.

Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима.

ГЗС/ Танјуг