у добром расположењу и здрављу закорачио је у 97 годину живота. Ни на дан славља крепки старина није остављао по страни своје свакодневне обавезе него је исписао нову страну свог дневника који свакодневно води близу 40 година.

,,Пишем од 31. јануара 1980. године, од дана кад сам отишао у пензију. Исписао сам 50 свезака великог формата и пишем и даље о свим важнијим догађајима у мом животу и селу, али и о ширим друштвеним, политичким и другим збивањима, и то с великом вољом и еланом иако сам на прагу стоте године. И данас с пажњом пратим спортска збивања код нас и у свету, јер спорт, посебно фудбал, је моја велика љубав, али и озбиљне политичке ствари“, казује Миленко.

Осим личног дневника, класична проза и поезија привлаче велику пажњу и интересовање врдилског пензионера. Читао је наше, руске, немачке и француске писце, највише, мада и многе друге. И дан-данас пише песме, највише љубавне које су му, као озбиљно тврди, највећа страст и највише му леже. Жеља му је да баш на стоти рођендан светлост дана угледа збирка његових њубавних песама, који ће, ако не нађе издавача, сам да изда.

Поносан на живот и дело

Миленко с поносом говори о свом учешћу у антифашистичком рату за које је 2004. године од председника Владимира Путина одликован јубиларном медаљом, затим послератној изградњи и обнови земље, као и раду у краљевачком ,,Магнохрому“ где је без дана боловања и с пуним радним стажом отишао у заслужену пензију.
,,На бициклу сам, чак и по снегу и леду, дневно прелазио 30 километара од куће до фабрике и назад, и то пуне 33 године, да бих само неколико година путовао на мотору, старом добром ,,томосу“. Кад су велики снежни сметови носио сам бицикл на рамену и по десетак километара, али никада нисам закаснио на посао“, прича Миленко.

Умереност у свему, ведар дух, скромност и рад-рецепт за дуг живот

За добро здравље и дуг живот захвалан је ведром расположењу, умерености у свему, скромности у жељама и прохтевима, свакодневном раду и животној сапутници с којом је и срећном браку провео 63 године. Много му недостаје, сваког дана све више и више, како са сетом прича.

,,Највише ме брине што ми се Србија празни, што се мало деце рађа и о томе највише и причам и пишем. Залуд фабрике, путеви, мостови, модерне зграде ако нестанемо као народ“, вели наш чика Миленко, како га с поштовањем и љубављу ословаљавају комшије, пријатељи и велики број познаника и поштовалаца.

ГЗС/Миланко Даниловић