а да се јунаци из Првог светског рата не би заборавили, подизани су крајпуташи, камена обележја, који подсећају на везу предака и потомака. Ових камених обележја, највише има у западној Србији.

За Милоша Гостиљца споменици крајпуташи у његовом родном селу Липница имају велики значај и предствљају огромну емоцију ових својеврсних дневника забележених у камену.

„Овде се увек поставља питање нашег распећа, овде су распећа између емоција и реалности", казао је Милош Гостиљац.

Ови крајпуташи Милоша сећају на претке, а налазе се у близини његове родне куће, говоре о томе да је много људи мобилисано у ратове из којих се нису вратили.
„Овде је уписано читав низ оних, којима се не зна гробно место, а чија имена се могу наћи и данас на Зејинтинлику и наравно да је Плава гробница однела много и ми не знамо тачно колико", појаснио је он.

Гостиљац сматра да се зарад неких будућих времена ови записи не смеју заборавити, јер крајпуташи предстваљају јединствено наслеђе из прошлости на које Срби треба да буду поносни.

„Морамо све то објединити у будућим временима и заузети реалан став", закључио је он.

Ова спомен обележја су музеји под ведрим небом, имају богато етнографско значење и у знак сећања на ратнике и сељаке, породице су их подизале поред друмова.

„Њихови рођаци су хтели да оставе белег, а такође и на духовном нивоу то много значи, јер душа умрлога мора да нађе свој пут до куће, а пут, односно његова кућа је споменик, камен на коме је урезан обично читав лик, најчешће у војном или народном оделу и тако описан читав његов живот и животни пут до трагичне смрти", објаснила је Ивана Ћирјаковић, виши кустос Народног музеја у Чачку.

Необични сведоци прошлих времена, крајпуташи су заправо камене књиге, постављене широм Србије, а посебно западне које сведоче о историји земље.

ГЗС